“Ma nije moguće”...Bila je moja prva misao kad sam saznala da je čekam. Osmeh je krasio moje lice, a telo je vibriralo zbunjenošću. I onda su usledili meseci čekanja i čitanja, proučavanje o bebinom razvoju.
A onda je moj mali anđeo došao na svet :)
Mama je ipak bila maaalo nespremna. Očekivala sam da će mi sestre u porodilištu objasniti kako da je pravilno stavim na dojku, koliko podoj traje, koliko često treba dojiti.... Bilo je milion pitanja u tom trenutku.
Parolom “Snađi se”, započele smo tu pustolovinu zajedno. Biću iskrena, bolelo je... Dojenje boli (u početku!) , ali je vraški dobar osećaj kad tom svom malenom biću pružate ono što je neophodno. I prija osećaj kad znate da vaša veza nije prekinuta presecanjem pupčane vrpce, dojenjem se produžava. Uvidela sam koliko sam zaista potrebna svom malenom biću.
A onda se javlja novo pitanje... Da li imam dovoljno mleka?
I ono još teže... Da li je moje dete gladno...?!
Prošlo je dva meseca od trenutka kad smo se srele. :) Borile smo se zajedno i ta borba jos uvek traje. Ona napreduje lepo, a od mene nema srećnije mame nego kad ugledam njen zadovoljan osmeh nakon podoja.
Nekim mamama dojenje ide lako... A neke smo osetile kakva je to zaista borba. Bilo je dosta momenata slabosti, ali bitno je ne odustati. Dojenjem pružamo dar imuniteta svojoj deci. To je šapat uverenja da je majka uvek tu i da smo štit. Svaki podoj je jedno iskreno “Volim te”...