Dok deca spavaju ovog kišnog popodneva, sedim pored prozora i razmišljam kako sam blagoslovena što sam mama. Žurno uzimam parče papira i olovku da što pre zapišem svoje misli da slučajno ne pobegnu...
Imamo dva dečaka. Stariji sin ima dve i po godine, a mlađi šest meseci. Obojicu sam dojila od prvog dana rođenja i nije bilo nikakve dileme u vezi sa tim, čak i kad nisam imala dovoljno mleka. Na početku je bilo pomalo teško, ali nam je kasnije donosilo veliku radost. Stariji dečak je rođen carskim rezom jednog hladnog decembarskog dana, iako je u planu bio prirodni porođaj. Stvari su se zakomplikovale kad ni posle nekoliko sati pod indukcijom nisam imala trudove, a izgubila sam plodovu vodu. Nije više smelo da se čeka... Naš prvi susret se desio na operacionom stolu. To je osećaj koji se majci duboko ureže u sećanje i srce. Kada su ga prislonili na moj obraz, okupala sam ga svojom beskrajnom ljubavlju i suzama. Prvo iskustvo nakon što sam ga stavila na svoje grudi bilo je istinski bolno, ali taj osećaj nestane u deliću sekunde onog trenutka kad prigrlite svoje čedo. Nisam više osećala ni da su dojke bolne i otečene ni kako napukle bradavice krvare ni ranu od carskog reza. Gledala sam svog dečaka dok doji, mazila ga po gustoj, crnoj kosici i uživala u njegovom mirisu. Od prvog trena sam znala da neće prihvatiti ništa drugo osim mog mleka. Tako je i bilo. Kako je vreme odmicalo, on je sve više uživao u činu dojenja. Dugo bi ležao u mom naručju, slatko mljackao i kolutao svojim krupnim tamnozelenim okicama, pokazujući koliko je srećan. Noću se budio i po nekoliko puta da jede, čak i posle prve godine. Moram da priznam da mi nije uvek bilo po volji takav isprekidan san, ali to je samo onaj inicijalni osećaj. Kad uzmeš svoje dete u naručje, svaka mrskost nestaje. Njega sam dojila punih šesnaest meseci i u našem slučaju to se pokazalo kao najbolja moguća opcija, jer je utvrđeno da je alergičan na proteine kravljeg mleka. Majčino mleko mu je bilo omiljena hrana. Kada sam zatrudnela po drugi put, lekar mi je savetovao da prekinem sa dojenjem zato što sam i ja bila na posebnom režimu ishrane zbog njegove alergije, a za normalan razvoj trudnoće neophodno je hraniti se uravnoteženo. Sin je to emotivno jako teško podneo i odvikavanje je trajalo skoro mesec dana. Više se i ne sećam šta je pomoglo, ali bilo je jako mučno. Imala sam utisak da sam izneverila svoje dete, srce mi se stezalo svaki put kad bih morala da ga odbijem, ali bila sam dosledna. Tu se završava jedna, a par meseci kasnije počinje druga priča.
Mlađi dečak ima tek šest meseci i još uvek doji, a po svoj prilici dojiće još dugo, što me veoma raduje. U januaru ove godine, sa dva i po meseca, dobio je ozbiljnu virusnu upalu pluća. Bili smo hospitalizovani i na terapiji petnaest dana. Možda će se neko pitati kako je moguće da dojena beba dobije tako opasnu infekciju... Moj odgovor je da se neke stvari dešavaju uprkos svemu, a ja čvrsto verujem da su mu moje mleko i ljubav koju mu pružam, pomogli da se brže oporavi.
Ne znam da li sam bila dovoljno inspirisana da vam ovom kratkom pričom prenesem svoje iskustvo i možda nekome pomognem svojim primerom. Tuđe odluke ne osuđujem i smatram da svako od nas ima pravo da izabere najbolje za sebe i svoje najrođenije, ali ono što vam sa sigurnošću mogu posvedočiti je da je dojenje jedan od ključnih činilaca za dobro zdravlje dece i omogućava da se neraskidiva emocionalna veza između majke i deteta još više produbi.