Naša priča nije idealna jer ni samo dojenje nije kao bajka iz knjiga. Svaki početak je težak, ali svetlo na kraju tunela je ono ka čemu svi težimo. Stalno mi je i glavi odzvanjalo *nema boljeg ulaganja, nego sipanje mleka u bebu*.
U bolnici smo bili dve nedelje, ritam nismo mogli da uspostavimo jer i pored činjenice da imam mnogo mleka, stalno su ga dohranjivali. Doneli bi ga na podoj, no on je već bio sit.
Pumpicom sam izvlačila mleko i plačući ga prosipala niz slivnik jer nisam znala šta da radim sa tolikim kolicinama mleka, a sestre sa odeljenja laktacije nisu bile zainteresovane.
Pumpica radi, meni suze liju, a znam šta sledi...
Videla sam ubrzo da od plakanja nema ništa i zamolila sam ih da ga više ne dohranjuju jer nema potrebe!
Zahtevala sam da mi bebu ostavljaju tokom noći i svako malo sam ga stavljala na dojku. Mnogo mi je lakše i lepše bilo da beba izvlači mlekce koje mu mnogo znači, nego da me sestre stiskaju i prave hematome na dojkama.
Od osmog dana, dojenje biva sve lakše. Upala dojki se smanjila, beba je prihvatila dojenje i krenuli smo.
Kako bi beba povukla, znala sam da pritisnem pesnice i stisnem usne. Proćiće, tešila sam sebe. Mora da boli.
Patronažna sestra me je savetovala da prestanem, da odemo na dohranu jer se mučim, mučim sebe a mučim i bebu, jer kako kaže njemu će biti mnogo lakse da vuče iz flašice.
Dojenje bebe nije bio problem, već hiperlaktacija u koju sam sebe uvela usled pogrešnih saveta.
Zanemarila sam njene reči i zahvalila joj se. Rešila sam da radim po svom osećaju i po želji i potrebe bebe.
Mesec dana je trajalo to da sam plakala bukvalno pri podoju, ali mlečni kanali su se sredili, sve je došlo na svoje, ragada više nije bilo i tada je bajka iz knjiga o dojenju, krenula. Pretvorila se u stvarnost.
Uskoro je usledila uspostava ponude/potražnje te sam tada za svaki slučaj krenula sa Fitolat tabletama, koje su mi verujem, mnogo pomogle.
Dojenje je trajalo 11meseci, najlepši perod mog života.
Dojenje na zahtev je značilo da je mlekce bebi dostupno 24h i verujte mi da nikada nisam kukala kako mi je teško, uživala sam u podojima i mazuljanju dok su trajali.
Osećaj blaženstva i pogled na spokojno dete...
Osećaj bliskosti, koža na kožu, miris bebe, potom osmeh posle podoja dok spava a mlekce mu curi niz obraz...
Koliko je bilo divno! Za koji mesec nastavljamo dojenje, samo sa drugom bebom i već sada znam da neće biti lako, ali živim za to i nadam se da će mleka biti.
Zahvaljujući mojoj uspornosti, ali i želji bebe da sisa, moj sin ne zna šta je temperatura, ima izgrađen imunitet koji se teško obara.
Zahvalna sam prirodi na daru koji mi je podarila i zaista sam srećna i ponosna što smo uspeli.