Dojenje... Kada sam ostala u drugom stanju otvorila su se mnoga pitanja, sumnje, želje... Kreće propitivanje da li ću ja to moći... Da li ću grešiti negde? Da li ću biti dobra mama svom detetu? Da li će mu moje mleko biti dovoljno?
Pitanja su samo navirala kao i sam ustupak od odgovora. Porodila sam se carskim rezom, samim tim laktacija je kasnila neki dan. Moj sin je imao povećan CRP što je ukazivalo na neku infekciju pa je odmah prebačen na odeljenje poluintenzivne nege. Kada vam saopšte tako nešto, vama, tek rodjenoj mami o njenoj tek rođenoj bebi... Tek tada kreću pitanja, strah, zebnja. Sina sam vidjala dva puta dnevno, ali zbog antibiotika koje je primao bilo mi je zabranjeno da ga dojim. Nikad se nemoćnije nisam osećala. Par dana nakon porođaja doneli su mi bebu i rekli mi da mogu da ga stavim na grudi. Tada je vreme stalo. Gledati svoje dete, koje u potpunosti zavisi od vas, kako se, tako nežno i krhko, a ipak hrabro bori za svaki gutljaj mleka, ali i topline i dodira... Osećaj da ste nekome potrebni u potpunosti... Srce koje je ubrzano kucalo do ujednačenog kucanja kao moje. Znala sam da ništa više nije bitnije na ovom svetu od mog sina. Usledili su dani privikavanja kod kuće. Uz predlog da ga dojim na svaka 3h, još onako rovita od operacije, nisam odustajala. Iako sam bila preumorna, osetljiva, razdražljiva. Iako su me savetovali da mom sinu daju dohranu kako bih se odmorila, nisam želela. I da sam morala da ga dojim i budim se na svakih sat vremena pa i kraće, opet bih insistirala da bude tako, da ne bude na dohrani ako već imam mleka. Nisam želela da mi bilo ko oduzima naš mali raj i naše vreme kada smo opet jedno.
Dani su se nizali jedan za drugim... Moj sin mi je dao snagu da se za par dana skroz oporavim i da rastemo zajedno. Učili smo svakog dana. On od mene, ali i ja od njega. Nije bilo lako. Ali, uspeli smo.
Momenat kada u prostoriji punoj ljudi, on pogledom traži mene kako bi se svio u mojim rukama i kako bismo imali naših 30minuta... Tada vreme stane. Kada me pogleda svojim klikerima, u kojima vidim sreću, kada mi pokloni osmeh koji je neprocenljiv, znajući da sam baš ja uzrok tog osmeha i te sreće... Meni ništa više sem toga za sreću nije ni potrebno. Zbog svog sina i supruga nisam imala prava da budem slaba i da odustanem. I nisam.