Moja priča je pomalo tužna, a bila je i jako stresna za mene...
Prvo dete, ja neiskusna, uplašena... Sin jako lenj, neće da sisa. U porodilištu me ubedjuju da ja nemam mleka i oni mu daju na špric mleko. Plakala sam svaki dan, jer sam jako želela da dojim bebu ali nije mi uspevalo. Beba par puta povuče i počinje jako da plače, da me gura... I posle borbe i upornih pokušaja ja pokleknem i dam flašicu. Nisam želela da dajem veštačko mleko, znala sam koliko je bitno majčinsko mleko za zdravlje bebe.
Kupila sam pumpicu malo kvalitetniju, posudice za mleko i rešila sam da dokle god mogu da dajem bebi svoje mleko. Bilo je jako naporno za mene, na svaka dva, tri sata sam se izmlazala i odlagala mleko u frižider, pisala vreme kad sam se izmlazala. U početku dok beba manje pije nije bilo strašno, ali kako su meseci odmicali, sve je više mleka trebalo... Noću sam navijala sat isto na dva sata da se budim da ne bih propuštala izmlazanje... Verujem da mi je sam Bog dao snage i volje da se toliko borim. Uspela sam(uz pomoć svog supruga koji mi je bio velika podrška) da do 6.meseca sina hranim svojim mlekom. Posle toga smo prestali i još par meseci koristili veštačko mleko, ali ja sam bila zahvalna Bogu što smo barem tih 6 meseci izdržali. Sa drugim detetom je bilo mnogo lakše i nije bilo problema sa dojenjem. Mame borite se i žrtvujte se, zarad tih malih stvorenja koja će biti zahvalna jednog dana na svemu tome...