Jednog lepog prolećnog dana rodila se moja princeza Nikolina.
Postala sam mama jednom malom slatkom stvorenju i od tada počinju slatke mukice.
Naša prica je kratka, ali verujem da će Vas nasmejati bar malo.
Porođena sam carskim rezom, četvrtog dana smo probali da uspostavimo dojenje. Iskreno, bila sam zbunjena, mlada i ništa nisam znala o dojenju. Mleka sam imala za dve bebe. Sestrice su pokušavale u porodilištu da mi nameste bebu na dojku, ali bezuspešno. Beba je bila toliko gladna da je od plakanja ostajala bez daha, jer nije mogla da uhvati. Ostajala bi i bez svog obroka, a ja u suzama. Posebno kad odvedu bebu, a ja ostanem sa mukama i pumpicom. Imala sam ragade, čak ni silikonske bradavice nisu pomagale. Nisam odustajala, želela sam da dojim. Stigle smo kući, pokušavala sam da je dojim, nisam uspela nijednom. Bila sam razočarana, tužna, uzemirena, jer ja nisam uspela da dojim svoju bebu. Plašila sam se da ću ostati bez mleka, ali upornost se isplati. Održavala sam mleko pumpicom (mojom najboljom drugaricom). Verovali ili ne imala sam 300 ml. To su muke, izmlazavanje do besvesti. Sve dok jednog dana nisam posetila moju jetrvu. Ona je tada imala bebu par meseci stariju od moje. Stojala sam i posmatrala kako njena beba uživa dok jede, kako to brzo obavi, kako je zadovoljna i nasmejana posle obroka. Bila sam istovremeno srećna, tužna i veoma ljubomorna. Sećam se, kad da je malo pre bilo. Toga dana moja Nina počinje da štuca. Kaže meni moja jetrva - Daj bebu da probam da je ja podojim. U prvi mah sam pomislila da se šali. Međutim, bila je ozbiljna. Legla je pored bebe i uspela. Beba je jela. Tako je vukla, gutljaji su se čuli, cokcala je kao jedno prase. Ostala sam u šoku. Uznemirena, ljubomorna! Nisam mogla da poverujem, moja beba je tada imala četiri meseca. Tog momenta donela sam odluku, dok sam odlazila kući sa svojom bebom. Flašica više nema, silikonskih bradavica više nema, varalica više nema, daktanola i ostalih pomoćnih stvarčica koja su meni tad pomagale oko hranjena bebe. Prvi podoj ovako je izgledao. Beba vrišti, ujeda, drhti, trese, okreće glavu na drugu stranu, ne prihavata dojku. Ustajem uzimam bebu i umirujem, vraćam je ponovo na dojku i pokušavam. Uspela sam iz petog puta. Prvi put smo uspostavile dojenje. Ne mogu da Vam opišem taj osećaj. Plakala sam od sreće, radosti, bola... To je nešto predivno, neopisivo lepo. Gleda me u oči, zastane, pa se nasmeje, pa nastavi sa jelom. Osećala sam čudne leptiriče u stomaku i sad se naježim kad se setim tog momenta. Pomogla je moja upornost, jer nisam odustajala od “dojenja” iako me je zvuk pumpice već nervirao. Ljubomora, zašto i kako moje dete neće i ne želi kod mene, svoje mame da ručka. Moja misija trajala je 22 meseca. Znam, možda sam preterala, jer je to prešlo u mazenje, ali nama je bilo prelepo. Upornost se isplati. Danas sam majka troje dece. Imam tri ćerke koje nikad nisu ni kap adaptiranog mleka popile. Eh ta ljubomora ☺️😉