Pre nego što sam dobila prvo dete, svi su samo pričali o tome koliko je lepo i posebno dojiti svoje čedo. Retki su bili oni koji su spominjali da tu ima i teških momenata. Ali niko mi nijednom nije rekao koliko je taj sam početak težak, koliko je ta pordška odmah nakon porođaja potrebna.
Porodila sam se u četvrtak ujutru. Prirodan porođaj je bio. Prebace me u sobu, obilaze stalno, ali nigde žene iz laktacije. Mislim se rano je. Doći će. Nema je čitav da. Uveče se budim, mleko iscurelo, spavaćica mokra, ja ne znam šta da radim, a naravno u 3 ujutru je teško pronaći nekoga. Sredim se ja, vratim na spavanje, čekam jutro kao ozeblo sunce ne bi li se žena iz laktacije pojavila. Nema je. Petak, subota, nedelja – nema je. Niko mi grudi ne gleda, ja puna mleka, već postaju jako tvrde i bolne na dodir, dete mi se donosi nahranjeno pa ni on ne sisa i samo pričaju doći će. A nje nema.
Konačno je došao i taj ponedeljak i ona, žena iz laktacije, je konačno došla. Došlo mi je da zaplačem od sreće. Gleda ona žena sva u čudu kako me niko ceo vikend nije pogledao, na granici sam mastitisa, žena me u sred porodilišta ručno izdaja. Pita zašto mi se dete donosi nahranjeno kad ja ne znam šta ću sa mlekom. Muk. Uze ona moje dete pre nego su stigle da nahrane, namesti ga i pokaza mi kako da ga dojim. Bila sam iznenađena koliko je to s njim lagano išlo. Kao da se rodio naučen kako to treba da radi. Podmazano, što bi stari rekli. Nakon što je prošlo tih prvih nekoliko dana i muke zbog neznanja, kreće period uživanja, povezivanja i radosti.
Mislila sam kad sam se drugi put porodila to će biti pesma, sad sam iskusna, upućena, sa izdajalicom idem u porodilište, neće mi se ponoviti priča sa prvog porođaja. I nije. Stvarno nije. Ali mala gospođica nije umela da doji. Šta je sad ovo? Kako se prvo dete rodilo naučeno, a ona tu sad ne zna? Novi šok. Dolazi žena iz laktacije i pomaže mi kako da naučim Sofiju da doji. Nakon 4 dana u porodilištu – uspevamo. Ponovo mojoj sreći nema kraja. Odlazim kući smirena i spremna za period uživanja.
Ali, deca ne bi bila deca kada nam ne bi priredila neku potpuno neočekivanu okolnost. Sofija se sa mesec dana razbolela, bata joj doneo RSV virus iz vrtića. Završile smo na odeljenju Pulmologije u Institutu za majku i dete. Dan pre Novu godinu. Njen prvi doček Nove godine je bio u bolnici. Na kiseoniku. Sa infuzijom. Sa inhalacijama na 2h. Aspiracije na 3h. Sedam dana mog pakla. Zbog infuzije i bolesti ni ne može da jede. Ja ne mogu da jedem. Vidim da mleko nestaje. Bila sam na ivici da padnem u depresiju. Zovem muža da traži čajeve, vitamine, suplemente, štagod, samo da se povrati količina mleka. Želim da i ona uživa isto koliko i njen bata. Želim da nas dve uživamo, a ne dam to neki virus sad otme. Ne nalazi ništa. U apoteci govore ili da nemaju ili da probamo onlajn da poručimo. Onlajn isporuke minimum 15 dana.
U međuvremenu, nas na Badnji dan otpuštaju iz bolnice i odlazimo kući. Suprug me pita da li da kupi dohranu. Ja mu kažem ne. Znala sam, ako joj dam dohranu, to će biti to. Kraj našeg povezivanja na taj poseban način. A to nisam želela da izgubim. Prvih 15ak dana od povratka kući se budila bukvalno na sat ipo vremena da jede. Na sat ipo sam je i hranila. Što sam je češće hranila, brže se mleko stvaralo. Nakon 15ak dana, vratile smo se na naš uobičajeni ritam. Ona, moja neznalica, sada je bila moj najveći pomoćnik i najjači saveznik. Pobedile smo! I dan danas uživamo u svakom podoju i svakom njenom osmehu na kraju. Još malo će napuniti 6 meseci. Juče je prvi put probala čvrstu hranu. Polako ćemo početi da menjamo podoje sa hranom. A do tada ćemo da nastavimo da uživamo u tim našim posebnim momentima.