Da odmah razjasnim naslov, dojena-Ana, tako mi se zove ćerka koja sada ima nepunih 11 meseci.
Naša prica pocinje 15.06. 2019. na Gak-u u Visegradskoj. NULTI dan (poznat je devojkama koje su se porodile carskim rezom) dan kada vas boli rana, boli ruka od braunile koja je još uvek u ruci, bole modrice od braunila koje više nisu u ruci, bole krsta od ležanja na neudobnom "stolu", boli srce od iščekivanja i radosti kada će vam doneti bebu prvi put da je upoznate, pomazite, njušnete-osetite... Dolazi i taj momenat... Prolazi i taj momenat... Ostaje vam urezan za čitavu večnost! Pričate sa mamama koje su prvi, drugi, treći dan, hrabre vas, osnažuju, savetuju.. govore da će donositi bebe na svaka tri sata na dojenje. Prošla su tri sata. čuju se škripava kolica i plač beba "Evo ih dolaze bebe", mame "brojevi" nameštaju, zatežu krevete, zaglađuju svoje čupave i zamršene punđe kako bi bile što lepše svojim bebama. Bebe su podeljene, moje nema, jedva silazim sa kreveta, a tako sam se lepo namestila na stranu po iskusnom savetu mame "drugi dan", pitam babicu za svoju bebu. "Majkaa, vi ste tek nulti dan, sigurno i nemate mleka, zato Vam nismo doneli bebu". Vratila sam se u sobu i zaplakala, onda sam otišla u toalet i zajecala, toliko mi je bilo teško... pogledala sam u svoje grudi, ubuhvatila ih celom šakom i stiskala svom snagom, jednu, pa drugu.. Stvarno nemam mleka, neka.. doći će mi beba za tri sata, valjda će je doneti, kažu mame veći brojevi da donose i ako nemaš odmah mleko, možda je meni nisu doneli jer je haos danas, vlada neki virus, gužva je, svi sa Fronta su ovde..
Prolazi hodnikom sestra za laktaciju "Pitaj, pitaj..." hrabre me mame drugi i treći dan,
"Izvinite, imam problem-nemam mleka". Ulazimo zajedno u sobu, sestra mi otvara dugmice na spavaćici koji sežu gotovo do pupka. Stisne mi grudi, ali ne tako cele kao ja što sam stiskala, već samo oko areole, blizu bradavice i hooop, eto ga mleko, nešto providno, lepljivo, kao mleko..... mojoj sreći nije bilo kraja, došlo mi je mleko, postala sam iskusna mama prvi dan, i donosili su mi bebu na svaka tri sata. Ono što je bilo mnogo važno i što me je naučila sestra za laktaciju, a to je da kad uveče u 23h prestanu da donose bebe na sisanje (noću ih ne donose) da se izmlazam po malo, na tri sata, ručno, onoliko koliko bi beba izvukla da je tu. I jesam, noću sam navijala alarm, izmlazala se, to je vrlo kratko trajalo i nije mi bilo teško. Bradavice sam posle svakog podoja ili izmlazanja mazala Lanolinom i zaista, ali zaista nisam imala nikakakav problem, Ana je brzo naučila da sisa, bio je to najlepši osećaj, prava čarolija, toliko sam bila ponosna na nju i sebe! Mnogo devojaka, čini mi se sve su imale ragade, tvrde, usijane, bolne dojke. Išle su raskopčane do pupka, bez sramote, gledale smo se u oči i pozdravljale pitanjima "Koji si dan"?
Ana je sisala do šest meseci kada mi je potpuno nestalo mleko. Oko petog je prestala da sisa jer je išlo teško i bilo je malo mleka pa se ljutila i plakala. Na pumpicu sam izvlačila, iz obe dojke je bilo jedva 20ml. Davala sam joj na flašicu toliko, davala sam joj do poslednje kapi, a onda je čarolija potpuno prestala.
Dojenje jeste čarolija!