Naša priča je počela ovako. 4.2 sam otišla najnormalnije u porodilište. 5.2.2020 na svet donela dečaka. Od početka trudnoće mi je bila jako velika panika 'kako uzeti bebu da dojim, da li ce moci da siki male su mi grudi, ja cu dohranu.... Itd) međutim kada sam ga ugledala želja da siki je bila velika, da se na taj način zbližimo, da oseti majčinsku sigurnost i preveliku sreću. Babica mi ga je donela, pokazala i ostavila pored mene. Tada je sikio par gutljaja i ja sam se vec uzpaničila da nisam nešto dobro uradila, da mleko nije dobro ili ga nema dosta,ali nisam odustala od nAjlepšeg osećaja na svetu... Svakih 2h sam ga stavljala da siki da se nauči, prvi dan je bio težak za oboje da je on u momentu pokazao srednji prstic u fazonu ( MAMA PUSTI ME DA SPAVAM NAUCICU) tada sam ga pustila da drema i nakon tog prvog i najtežeg dana je sam počeo da traži kada će da ručka sve do mesec ipo dana, pocenju grceve, užasne ne prospavane noci, stres, mleka sve manje, on sve češće traži da jede, ja se izmuzem vidim slabo ima i tada smo primoreno presli na adaptirano mleko. OSEĆAJ KOJI SE DOŽIVI KADA SE SPOJITE SA VAŠPM BEBOM JE NEŠTO NAAJLEPŠE, U MENI JE SVAKO DOJENJE IZAZVALO VELIKE EMOCIJE I SAM ČIN DOJENJA MI JE DAO DO ZNANJA DA SAM MAJKA I DA SAM MU POTREBNA. DOJENJE ME JE OSVESTILO TOTALNO NA NOV TRENUTAK VELIKE PROMENE U MOM ŽIVOTU... Veliki pozdrav i podrška za sve majke i sve žene koje žele da postanu majke. Dojenje bebe je NEŠTO PRELEPO