19.1.2020 u naše živote se uselio jedan mali anđeo. Kao mlada mama (21 godina) nisam se toliko plasila dolazak bebe koliko sam se plasila samog čina porođaja, i taj strah mi je nešto govorio.. Porođaj je prošao teže, beba se nije čula kada je izašla, tek nakon što su je sredili mada je i tada bila mirna. Bebu nisam videla skoro 2 dana, dok pored sebe gledam majke kako doje svoje bebe i maze se s njima ja moju samo zamisljam. Jedva sam dočekala trenutak kada će mi ga dovesti, čim je stigao odmah su mi ga stavili da sisa, sisao je jedno pola sata jednu i isto toliko drugu siku. Non stop je tražio moje prisustvo i da sisa, nije mi bilo teško i naporno da ga dojim na bukvalno sat vremena.. Kada smo stigli kući sve je isto, moja beba je prava mamina maza, kako dani i meseci prolaze nama je dojenje sve lepša i opuštajuća 'radnja' , beba zaspi dok sisa, spava sa sikom i ustima, nije problem što je naviknut toliko na siku, jer nece biti uvek, brzo porastu. Prosto uživamo i beba i ja dok dojenje traje. Možda zato jer nismo odmah imali' kontakt koža na kožu', a možda je jednostavno mamina maza. Dojite svoje bebe i trudite se da to bude što više i što duže jer bebe neverovatno uživaju u tome.