Sve je počelo od porodilišta...sva teorija, sve pročitano, odgledano i odslušano ne mogu se porediti sa praksom, sa onim kad vam neko donese bebu, pokaže kako da je pravilno postavite, ukaže vam na znake da li sisa ili ne, kako da je probudite kad zaspi, kako da vam nadođe mleko...ja to nisam imala. Bile smo tamo nedelju dana i sve što sam čula od sestara, bilo je: evo flašica, da se ne muči! Po dolasku kući, počela je moja, bolje reći, naša borba-mene i mog supruga, za svaku kap mleka! Iščitavali smo sve moguće članke, guglali, raspitivali se... Meni bliski ljudi, koliko god želeli da pomognu, nisu umeli. Neki su govorili: nemaš dovoljno mleka, nije to ništa strašno, mnoge žene nemaju! A sve iz najbolje namere, da beba ne ostane gladna. Da ne govorim o mukama sa izmlazavanjem i dohranom, koju ili nije htela uopšte ili bi uzela jedva 30ml, retko kad više. Onda to plakanje, nama nepoznatog uzroka, a koje se skoro uvek povezuje s glađu...sve u svemu, jedan stresan period. Na svu sreću, naši napori i naša upornost su urodili plodom i do kraja 2.meseca u potpunosti smo izbacili dohranu, a ona je nastavila da doji punih 25 meseci😊 Ponosna sam na sebe, na svoj instinkt, koji mi je govorio da ne odustajem, da istrajem u svojoj borbi i da će sve biti vredno truda, a najviše sam ponosna na svoju devojčicu, koja mi je bila glavni saveznik u toj borbi. ❤️ Dojenje je blagoslov.🍀