Ostala sam trudna kasno, u 37. godini. Prva trudnoća, IVF začeta, toliko željena. U trudnoći sam non stop razmišljala o dojenju. Silno sam želela da dojim, ali su me obeshrabrivale priče majki iz mog okruženja. Samo jedna je uspešno dojila, ostale "nisu" imale mleka. Nekako se pri prvoj kupovini podrazumevala flašica za AD mleko (??) ali ne i grudnjak za dojilje. Ubeđivali su me da mi nije potreban jer verovatno zbog godina, VTO trudnoće i planiranog carskog reza neću imati mleka. Gorko sam plakala i unapred sam se osećala loše. Još gore je bilo u porodilištu..Iako je beba bila terminska sa ocenom 9, savetovano mi je da "moram" davati dohranu..I sludeše me. Iako sam sebi obećala da bebi neću dati ni kap dohrane, onako uspaničena kupih po izlasku iz porodilišta 1 formulu za svaki slučaj. Beba je vrištala prvu noć kući od 22h-4h. Non stop je bila na dojci. Pomislih da zaista nemam mleka i u 4h ujutru dam 60 ml dohrane. To je bio prvi i poslednji put. Odlučila sam, onako sluđena da poslušam svoj instikt. Bebu sam dojila isključivo i dojim i dalje, 19 meseci. Uživamo oboje. Aktivno se borim protiv predrasuda da majke "nemaju" mleka, trudim se da edukujem svojim teoretskim i empirijskim, dragocenim iskustvom sve buduće mame iz mog okruženja i radnog mesta (zdravstveni sam radnik). Zahvalna sam svakoj osobi koja se priključi borbi za dizanje procenta dojenih beba, kao i za dojenje na javnom mestu. PODRŠKA DOJENJU 👼💖