Kada sam saznala da sam trudna počela sam da se edukujem o svemu što porođaj i beba donose. Tada sam naučila da je dojenje veoma važno za zdravlje i majke i deteta i odlučila sam da nema te sile koja bi me odgovorila od toga da isključivo dojim moju bebu. Kada su mi doneli moju bebu, nakon porođaja, prvo što sam uradila je stavila je da legne pored mene i ponudila da sisa. On je istog momenta uhvatio dojku i počeo da vuče, a moje telo je prožeo neki osećaj koji za tri života ne bih umela da opišem. Rasplakala sam se kao da nisam plakala godinama, prigrlila moje dete i zahvalila se Bogu što mi je živ i zdrav. Nije prošlo dva tri podoja krenule su da me bole bradavice. Nešto kasnije su se pojavile i ranice. Bolelo je kao da ih kida neko. Te dve noći u porodilištu je beba tražila više da jede. Grudi su toliko bolele, da nisam mogla da ih pipnem. Tražila sam flašicu dohrane. Obe noći po jedanput. Jer se činilo da je beba gladnIja. I jeste bio. Kada sam primetila da dobija žuticu, znajući da treba što više da ručka, nudila sam ga da doji i na sat vremena. Bradavice su mi bile u ranama, jedna je bila i modra jer je bila uvučena i nije pravilno sisao. Nije mi bilo bitno. Jeo je, dok sam ja plakala, ali sam znala da to radim za moje drago dete! Izašli smo posle 48 h iz porodilišta, gde mi niko nije ni jedan jedini savet dao o dojenju. Došli smo kući, gde je ručkao na zahtev, ali svega 10 minuta nakon čega se uspava. Ne sme tako malo da jede govorili su, ne sme tako dugo da spava, daj detetu vodu, daj detetu dohranu, naspavaj se. Brinula sam, mnogo, ali sam verovala u to da sam ja njemu majka i da meni moja duša govori šta treba da radim (i bilo je dobro. Na prvoj kontroli dodao 1400g). Drugog dana iz porodilišta kad smo izašli, meni dojke deformisane. Bukvalno deformisane. Nepravilnog oblika, tvrde, bole. Uzmem pumpicu da se izmlazam, boli, trpim, mleko koje izlazi narandžasto. Tačnije mleko se meša sa krvlju iz rana. Ručno sam se izmlazala tri sata, ruke nisam osećala, oči su presušile od plakanja bile. Nikoga da mi pomogne u kući, da skuva ručak, nikoga da mi očisti kuću, niko da pričuva bebu na pola sata da ja odmorim. Ali znala sam da to što radim, radim za moje milo dete, za njegovo zdravlje. Vremenom smo uspostavili dojenje, sve se stabilizovalo. Sada uživam kada me probudi ujutru, kada ga prebacim kod mene u krevet i dam mu da sisa, a on me zagrli svojom malenom rucicom. Bože kakva radost! Kakva čast biti majka i imati pravo doživeti Roditi i iz svoga tela hraniti svoje dete!