17.02.2019 godine rodio se mamin princ, moje prvo dete, moje bogatstvo.Odmah nakon rođenja stavili su mi ga na grudi, i on je bio jedina beba koja se okrenula sama ka majci. Želeo je da me vidi. Nakon odlaska u sobu, prvi put mi je pružio osećaj da vredim, tada je prvi put sisao. Ubrzo smo stigli kući, to je bio najsrećniji dan za nas. Nakon sedam dana otišli smo na vandrednu kontrolu, čisto zbog provere. Mislila sam to je samo rutinska stvar, međutim rečeno nam je da je moj Kosta rođen sa malo uvećanijim šumom na srcu, mene kao njegovu majku ova vest je skrhala, krivila sam sebe, mislila sam da sam negde pogrešila tokom trudnoće. Zbog tolike sekiracije ja sam izgubila svoje mleko. Osećala sam se kao da sam ga razočarala jer su mi svi uporno govorili da je majčine mleko najvažnije, tugovala sam danima, žao mi je i sada što nisam to zadovoljstvo mogla da mu pružim. Moj dečak raste, veseo je, razdragan, radoznao, i ja polako shvatam da će doći vreme kada će moj dečak izgubiti želju da ga uljuljam pred spavanje, ali neka, neka su sva deca živa i zdrava i neka rastu srećno, ali ja bih sve dala da mogu samo još jednom da osetim kako njega dojim, tada sam se prvi put osećala potrebnom, ali to nije bio uobičajen osecaj potrebe. Osećala sam se potrebnom njemu, ali sam shvatila da majku niko i ništa ne može zameniti, možda nisam mogla da ga dojim, ali mogu da ga volim višlje od neba i jače od stena. Bože hvala ti sto ga imam.