Majka sam sada već dvoje dece, a nadam se da će ih biti još. Sa prvom bebom težak porođaj, oživljavanje bebe i prvi kontakt samo par sekundi. Ujutru je donose i ja se prvi put susrećem sa dojenjem, a nigde nikoga da mi pomogne. Instikt radi svoje. Privijam ćerku na grudi i ona kao prava vuče, a ja sva srećna. Dojena je nekih 8 meseci, jer zbog nove trudnoće imunitet mi je opadao i više nisam mogla rizikovati. Mleka je bilo i previše, zamrzavala sam ga, a 3 puta i pored masiranja mastitis je bio uporan i zadavao mi muke. Prekid dojenja psihički teško mi je padao, jer je to neopisiva veza sa detetom koju samo majka ima sreću da oseti. Onda dolazi sin. Lak porođaj, sve je u redu, ali ja kao da se prvi put porađam, sve nekako novo. On je već slabije snalažljiv i sa njim sam se morala ja malo više potruditi. U međuvremenu zaova koja se mesec i po dana pre mene porodila nema dovoljno mleka. Ja joj dodajem svoje i naša lepotica čekana 10 godina ima dovoljno mleka. Meni jeste teže i obaveza mi je da se izmuzavam, ali nikada dohrana nije kao majčino mleko i trudim se da imam mleka za oboje. To je uspevalo nekih mesec-dva i onda smo prestali, prosto više nije išlo. A moj lepotan sisao je na svakih sat i po do dva sata. Ludela sam, mislila da je gladan, krivila sebe i pokušavala da popravim laktaciju. Pila čaj, jela hranu pogodnu poboljšanju laktacije, dolazila do tačke gubitka mleka i vadila ono zaleđeno, ali dohranu kategorično odbijam. Dete napreduje, ali više obaveza, stres i okolnosti uzimaju maha i mleka je sve manje. Ja i dalje pijem čaj, iako je odvratan, povećavam unos vode i radim sve što je u mojoj moći. I....USPEVAM! Moje dete ima mleka. I dan danas ga dojim, a imamo nešto više od 8 meseci. I njegov osmeh kad vidi da ležem kraj njega, da sisa, je neprocenjiv, vredan svakog truda da mu obezbedim majčino mleko. Daće Bog da uvek imam dovoljno mleka da svu svoju decu koju dojim.❤