Trebao si da se rodis za 8mart ali izgubila sam svu plodovu vodu i bilo je brzo samo da se rodiš dok još dišeš... Joj kako si bio mali i nemoćan ali fantastičan prelep znala sam da si ti moj mali princ, ostvarenje moga sna. Više od svega sam želela da sisaš, da stvorimo onu naj jaču vezu, onu bliskost koju samo ti i ja imamo dok sikiš. Kada smo stigli kući ti sisas malo pa samo spavaš, patronažna sestra diže paniku...ja i ovako u očaju, ne znam šta bih a ona svaki dan dete vam ne dobija na težini, spava od gladi uvedite dohranu. Ne neću dohranu, neću da me pobedi nešto sto je veštačko, hoću za mog sina najbolje, a to je moje mleko. Imlazam mleko iz grudi pa sipam u flašicu samo da popije to što za njega znači život. Prošlo je nedelju dana i dalje ni grama nije dobio o Bože dragi već sam na ivici snage. Terezi Kiš Miljković se usijao inbox od mene, očajne majke. Daje mi snagu, budi uporna, samo neka sisa... 15 dan kontrola, moj mali princ je konačno dobio na težini. Pobedili smo, znala sam, nastavili smo da sikimo, ona veza je postajala sve jača i sve lepša, kada dođem umorna sa posla a on iz vrtića, legnemo na krevet pa se mazimo, dok on siki. Danas se postidi ima tri godine i tri meseca kada ga pitaju Vuče jos sikiš, ali ne odustaje i dalje. I dalje je to ono nešto samo naše, nešto što ništa na svetu ne može zameniti, to je onaj jak najjaci osećaj.