Moja priča pocinje iz porodilišta kada je na svet došla moja princeza. Odmah nakon porođaja sam imala u glavi da želim što pre dojiti, dojiti i samo dojiti...Nakon edukovanja o dojenju shvatila sam i znala MLEKO IDE IZ DOJKE-DOJENJE IDE I GLAVE! Apsolutna istina. Mleko je krenulo i beba je sisala, ja sam bila presrećna ali sam se pitala kako, koliko dugo, često dojiti...U mom slučaju već dan posle porođaja mleka je bilo previše curelo je na sve strane i nadolazilo da nisam mogla da postignem da izmuzem a kući sam izašla sa grudvicama. Meni je svekrva pomogla masažama nežnim, grudvice su se razbile, beba je sisala i nakon svakog podoja ja sam imala da izmuzem jos 2 flašice mleka. Vremenom se to regulisalo. Dojila sam godinu dana i mogu reći da sam vrlo ponosna na naš staž koji bi trajao i duže ali beba je prosto sama odbila preko noći, probudile smo se ujutru ona je okrenula glavu rekla ne i više nikada nije sisala. Dojenje je čarobno, prelepo i taj osećaj povezanosti je prelep i poseban. Veliko bravo svim majkama borcima koje doje svoju decu.