Kao što i sam naslov kaže, početak je bio težak. Pohađala sam školu za trudanice u svom gradu i nisam mogla da verujem kad kažu da je uspostavljanje laktacije toliko teško. Još u porodilištu kreće prava avantura. Najlepši osećaj prvog stavljanja mog zlata na dojku je nešto neopisivo. Tako malo i krhko biće držati u naručju i ostvariti prvi kontakt. Bilo je bolno, mogu reći i previše bolno ali sam bila odlična u tome da istrajem. Nema ništa lepše nego gledati kako dete raste uz pomoć vas. . Dojenje nije samo to, dojenje je mnogo više od samog hranjenja, dodir, osećaj, ljubav, pažnja... O, ne, rasplakaću se. :) elem, nisam umela da prepoznam kao prvorotka da je mleko nadošlo, pa sam dobila upalu i groznicu. Bilo je pravo mučenje dok se mlečni kanali nisu otpušili. A zatim kreće prava konfuzija zašto ona stalno traži da doji, pa zar je moguće da ja nemam mleka, pa upornog savetovanja "Daj joj adaptirano mleko, neka se najede". Odjednom, moje dete neće da doji, prihvatila je flašicu kao brzu hranu. Odlično se sećam tog dana kad sam lila suze, mislila sam da sam izgubila tu bitku između mene i flašice. Plakala sam u želji za tim kontaktom, dodirom, intimnim trenutkom između nas dve. Velika je čast gledati dete kako odrasta hraneći se samo od vašeg mleka. Tog momenta sam presekla i forsirala što više dojenje. Od tada, moja mališanka je prava halapljivica koja prvo zine pa uhvati bradavicu. Uvek se pošteno ismejem :) a sada, došli smo do te faze da su svi navalili da požuri sa nemlečnom ishranom. Pa pobogu, ješće celog života, ima vremena a samo sada ima priliku da doji i da zajedno uživamo u tom činu. Sad joj je 4 meseca, i nešto više od 7kg, dojiću je dokle god bude želela. Eto to je bila moja priča, nadam se da ste uživali i moram da požurim... Neko je ogladneo :)