Te, sada već davne, 2014. godine, maja meseca, radovala sam se kada mi je u šestom mesecu trudnoće krenulo mleko. Ni slutila nisam da će se ta trudnoća tragično završiti u 32. nedelji mrtvorođenom bebom a da će mleko uz bromokriptin i vezivanje od strane medicinskog osoblja teći naredna dva meseca...ali godinu dana od tragičnog prvog porođaja rodio se on, moj veliki dečko Jovan od 4kg, maja meseca 2015. godine. Očekivala sam mleko u toku trudnoće ali nije ga bilo, nisam se brinula verovala sam da ce krenuti nakon porođaja. Ali nije dolazilo, obzirom da je Jovan bio krupna beba očekivao je odmah mleko, doneli su mi ga nekoliko sati nakon porođaja. Vukao je i vukao neumorno, meni mleko nije nadolazilo, javile su mi se ragade, bolne grudi, čvorovi, ali nismo odustajali ni on ni ja. Dohranu nije hteo da prihvati a da jeste to bi nam bila najveća greška. Negde petog šestog dana sve je došlo na svoje, mleko je krenulo i tako smo započeli našu čarobnu priču o dojenju. Dojila sam ga uvek na zahtev, iako je mnogo puta bilo naporno nisam odustajala. Istrajali smo 25 meseci i jako sam srećna i ponosna zbog toga. Dana 09.04.2020. rodio se još jedan momak, Vukan 3560gr, mleka tokom trudnoće ni ovog puta nije bilo ali nije bilo ni mojih strahova da ga neće biti. Od prvog dana kada su mi ga doneli uspešno se dojimo i želimo bar naredne dve, tri godine da istrajemo u tome. Budite tvorci svoje sreće učinite nemoguće mogućim jer je to svakako ostvarivo!