Porodila sam se i videla je na nekoliko sekundi. Posle krvarenja, dva reanimiranja tokom porođaja, gubljenja svesti u spinalu, carskim rezom. Bilo je i za očekivati da su vreme merili sekundama. Uspavali su me i nastavili... Budim se... U nenormalnim bolovima. Spasili su mi život. Hvala. Prvo pitam za nju. Dobro je, kažu, ručka i spavka, najlepša plava beba u porodilištu. Uh. Ja sam loše. Posle 2 dana je vidim prvi put, opet ne mogu da je dodirnem od svih kanila, braunila. Pitala sam, kažu, odlična. Četvrti dan sam dobro, donose je, ja strepim šta sad? I poljubim i pomazim i prislonim dojci i dojim je, tj, ona doji, nekako je već znala kako se to radi, ja presrećna. Nema kraja mojom sreći. Dojila sam je dva i po meseca uz sve bapske napitke koje sam čula, a da su prirodni. Umro je moj otac kad je imala mesec dana, mleko nije prestalo, iako su svi pričali da hoće, samo je tog dana mnooogo plakala kad sisa. Valjda, jer sam i ja. Budila sam je da doji, doktorka je, prvo rekla ne budi je, nije gladna, kad je dodala 600gr. Onda, budi je, hrani je. Nikad nije plakala, jer je gladna, ja sam pratila nekakav red_nered. Bilo je zanimljivo. Volela sam taj osećaj bliskosti, ali sam se osećala prljavo kad je ne dojim. Priča je više potresna, nego najlepša o dojenju, ali je naša i istinita. Doktorka je uvela dohranu i da počela je više da napreduje. Sada je sve to divno sećanje na naše početke. Sada ima 7god i prava je razbijačica, sa 30 kg. U prvom razredu, vodimo red o ishrani da ne predje u gojaznu decu. Doktorica kaže da nije verovala da će da poraste. Sada je to smešno. A nekad je svaki njen gutljaj iz moje dojke bio važan.