Ja sam mama dve devojčice, četvorogodišnje i jednogodišnje..Starija devojčica je sisala dve godine..Početak je bio izuzetno težak ( prepune dojke, upala, izmlazanje, masiranje, obloge, temperatura, ragade...) ali uspeli smo...Ne postoji ništa lepše od tog osećaja kada beba sisa..Ta bliskost mame i bebe je nešto posebno..Posle godinu dana morala sam na posao, opet kreće izuzetno mučenje, ona plače kući, traži da sisa, ja na poslu po nekoliko puta trčim u toalet sa pamučnom pelenom i izmlazam se jer će mi grudi pući...Onda kritike okoline, ona je već velika, hoćeš li je dojiti dok ne krene u skolu, sramota, dovoljno je da sisa godinu dana itd..Uhhh...Zanemarili smo sve to i posle nedelju dana smo se navikli na novonastalu situaciju..Kada mame nema kući- nema sisanja..Čim se pojavim na vratima ona trči vuče me za majcu i njenoj sreći nema kraja..I tako skoro dve godine..Sada, druga princeza ima već 14 meseci i sisa i dalje i sisaće.. Isto je u početku bilo problema ali smo bili uporni..Zanimljivo kod nje je što od četvrtog meseca sisa samo na jednoj dojci, drugu ne voli, gadi joj se, neće nikako, ne znam iz kog razloga..I sve vreme sisa samo na jednoj, druga više ni nema mleka, i to nas ni malo nije poremetilo osim sto to estetski izgleda smešno, razlicite velicine dojki..Ali nema veze, jača je ta ljubav prema dojenju i sve bih dala samo da sisa sto duže jer znam koliko je to značajno za zdravlje deteta..I ni za šta na svetu ne bih menjala taj mir i spokoj koji osećamo i ja i beba u toku dojenja...