Odakle početi, pa verujem od samog početka, tačnije od 02.03.2020. Dan je počeo kao i svaki drugi, deveti mesec trudnoće, stomak ko lubenica, a ja ko da trudna nisam, spremila dom, skuvala ručak, sredila frizuru, našminkala se i posla na čas u školu za trudnice. Budući da mi je termin bio 09.03 i da su moje lažne kontrakcije počele malo da bole, šalila sam se sa devojkama kako ću se možda i to veče poroditi, naravno nije mi ni palo na pamet da će se šala obistiniti. Čas se završio, krenula sam u prodavnicu po papuče za porodilište, međutim pomislih imam još par dana ne moram ih kupiti sad. Ostatak dana sam čitala razne savete o dojenju, kako se pripremiti za prvo dojenje, što me je malo uplašilo jer sam se kao i svaka buduća mama bojala da neću imati mleka i da će dete biti gladno. Došlo je veče, a moj Laza u stomaku luduje, ne miruje celo veče, sve do 21:45 kad su krenuli bolovi. Jedna kontrakcija, druga, treća i rešim da merim vreme sledeće kontrakcije. Posle 20 minuta sam trčala tražeći stvari koje su mi bile potrebne, zatvorila kofer i krenula sa mužem u porodilište, da bi se sledećeg jutra 03.03.2020 porodila i na svet donela Lazara dugačkog 52cm i teškog 3290gr. Sledeća dva sata ću pamtiti za ceo život, ja, novopečena mama uvijene kose, našminkana, zaboravljam na sve bolove, u suzama radosnicama uzimam svoje dete u naručje i stavljam ga na svoje grudi. Moj majčinsti instikt je odmah proradio, primetila sam kako mrda svojom glavicom po mojim grudima i reših da ga podojim. On nespretan, ja nespretna, nameštamo se, tražimo položaj koji nam odgovara i na kraju samo zvuk coktanja i gutanja. Osetila sam toliku toplinu oko srca, toliku sreću što sam jednom divnom dečku podarila život, što je baš mene izabrao da mu budem majka, poljubila sam ga u čelo a on je mene svojom malom rukicom uhvatio za prst. I eto to je naša mala slatka priča o prvom dojenju, sad se već uveliko grebemo, štipamo i čupamo za kosu dok dojimo.