Prva beba, dečak, rođen carskim rezom... Moja želja je bila da dojim.. Zbog komplikacije sa bebom na rođenju o tome nisam imala vremena da razmljišam. Međutim, na dan izlaska iz šok sobe, pojavio se kolostrum.. Doktorica je stalno dolazila kod mene sa pričom da beba odbija dohranu i neće biti dobro... Odlučila sam da tražim flašicu i da se izmlazam, možda to neće odbiti. Izmlazanje je bilo poprilično bolno i naporno, ali sam uspela. On je super prihvatio. Zatim na svaka 3h izmlazanje. Kada se njegovo stanje stabilizovalo, konačno su mi ga doneli posle pre naporna 2 dana, ali samo da vide kako će teći dojenje.. Ja presrećna, prvi put u životu ću da držim svoje čedo u nadi da će hteti da doji i da će se sav taj košmar završiti... Stavim ga na dojku, on vuče, vuče tako polako ali sigurno. To je neopisiv osećaj. Sa uživanjem sam ga milkila po nežnom obrazu i gledala kako tako mali borac iz prvog puta zna kako treba. Više nije bilo potrebe za izmlazanjem, za panikom, sve je išlo po planu. Svi su bili u čudu, napredovao je, ostavili su ga kod mene sve do poslednjeg dana našeg boravka u bolnici. Svaki dan je bilo uživanje gledati ga kako sa uživanjem sisa. Nije bolno, nije teško, sve se može kad se hoće. Potrebna je samo upornost i želja,na kraju se svaki trud isplati. Moj dečak danas ima 20 meseci. Sa 18 meseci smo prestali dojenje jer čekamo batu i nadamo se da će sve ići po planu. Dojenje je zakon!