Naša priča počinje malo ranije nego što bi trebalo... Tačnije mesec ipo dana ranije.. ili kako doktori vole -6 nedelja. Toliko se žurilo jednom dečaku da dodje na svet! A kako sreća uvek prati hrabre,on je imao toliko sreće da je odmah disao svojim plućima,te ga nisu odvojili od mame. Kako to obično biva u porodilištima,svako ima svoje mišljenje-tako i o dojenju. “Ne smete ga dojiti,mi noramo da tacno pratimo koliko grama dnevno dobija. Davacemo gormulu.”-reče pedijatrijiska sestra. Srećom,mama se nije upecala na ove reči,te se prvom prilikom obratila divnoj pedijatrici Maji. “Ko vam je rekao tako nešto??? Molim vas da smesta bebu dovedete majci!! Nema prirodnijeg ni boljeg mesta od maminog zagrljaja,niti bolje hrane za bebu!!”
I tako je junak naše priče stigao u mamin zagrljaj,ali kako je bio suviše malen nije umeo da povuče mleko. Svakoga dana mama i on su zajedno vežbali dok konačno nije nastala “veza”!! Ovakva veza je teško raskidiva,te je naš junak uspešno sikio do svog trećeg rodjendana! Ono što je bitno da se zna je i da, izuzev temperaturice dok su rasli zubi,i poneke kijavice,nikada nije bio bolestan! Danas je to visok,zdrav,jak decak od skoro 5 godina! A čudotvornu hranu-mamino mleko-prepustio je svom 6-omesečnom bratu!
Čiča Miča,i gotova priča. ☺️