Moja priča počinje tokom trudnoće jer sam još tada čvrsto odlučila da ću dojiti svoju bebu. Pre svega iz zdravstvenih razloga, ali ne samo zato. Nekako mi je uvek mamila osmeh na lice pomisao da držim svoju bebicu na grudima, hranim je najboljom mogućom hranom za nju i obe uživamo. Ipak, znala sam da to ne ide baš tako lako pa sam dosta čitala o tome, konsultovala se sa drugaricama, išla na festival dojenja. Znala sam da su moj najveći problem uvučene bradavice, ali su me uverili da ću ipak moći da dojim, samo treba da ih izvlačim. Štreberski sam sve zapisivala, puno sam naučila i mislila da sam spremna.
A onda je došla ona...

Porođaj je prošao super, malecku sam odmah držala u rukama a za par sati i na grudima. U bolnici je to nekako išlo, počela je da sisa a meni kolostrum, žut kao med, da kaplje na sve strane. Sva sam bila flekava :) I mislila sam da je to to, da smo savladale najveću prepreku. Međutim, odmah po izlasku iz bolnice javio prvi problem- nisam mogla da je probudim da sisa. Bila je kao vreća krompira, potpuno komirana i zaista je bilo nemoguće naterati je da sisa svaka tri sata. Nervirali su me saveti koje sam sa svih strana dobijala- štipaj bebu, razgoliti je, umij je, moraš da je probudiš da jede. Sve sam to radila bez uspeha i mislila se- probudi je ti kad si tako pametan! Kad ti tako kažu da moraš onda pomisliš da će dete jadno da ti umre od gladi i da ti nešto strašno važno ne uspevaš, pa onda brineš pa plačeš i tako... Naravno, beba nije umrla od gladi i već za par dana se lakše budila.

E onda smo prešle na sledeći nivo problema.

Dan peti- mene počinju ozbiljno da bole bradavice. Patronažna sestra kaže da nemam ragade ali mene muka hvata kada mala treba da se „nakači“ da sisa. Mnogo boli...a kažu da ne treba da boli. Ja je tu skidam sa dojke, pa čekam da zine, pa merim ugao pod kojim hvata, pa kad nekako uhvati onda se sva ukočim i ne smem da se pomerim da se ne poremeti taj hvat... ali avaj, i dalje boli. Pokušavam da dojim sa silikonskom bradavicom ali ona nije oduševljena, neće lepo da vuče. U jednom trenutku posle podoja bljucne krv. Ja umrem od straha a onda shvatim da mi je zapravo raskrvarila bradavicu i da je to moja krv koju je povratila. Zovem halo bebu, oni kažu da moram da napravim pauzu par dana od dojenja i da se izmlazam za to vreme... ručno jer ne smem da stresiram bradavice.
I kako to izgleda? Pa, ručno izmlazanje traje. Dakle ja se jedno sat vremena izmlazam, pa je budim da jede (oko pola sata), pa ja spavam sat i po vremena pa se opet budim da se opet izmlazam i tako u krug. A gde je tu tuširanje, neki obrok... Znači ja praktično ne spavam. Posle dva dana sam obnevidela, stalno mi je hladno, plačem pri svakom izmlazanju jer mi se čini da nemam dovoljno mleka, a i beba dosta plače. Muž mi je tu bio neviđena podrška jer je on uglavnom smirivao malu a i pomagao mi je pri izmlazanju. Tek je to bolelo jer je jači, ali smo uspevali više mleka da izvučemo.

Dan sedmi- dolazi mi savetnica za dojenje i konstatuje jezive ragade. Pokazuje mi super trik kako da izvlačim bradavice (do tada uopšte nisam znala kako se to radi pa nisam ni radila pravilno) i pravimo plan čime sve da ih tretiram kako bi se oporavile. Dakle- lanolin, solkoseril, srebrna voda, bioptron lampa (mislim da je to najviše pomoglo), plus hladne/tople obloge, masaža... Sad još manje spavam jer sve to treba odraditi. Razmišljam da odustanem. Plačem pri svakom podoju jer boli nesnosno. Da mi je tada neko ponudio da opet prođem kroz porođaj (u mom slučaju 24 sati kontrakcija i prirodan porođaj bez epidurala), a da ovaj problem sa bradavicama nestane, bez razmišljanja bih prihvatila. Jer porođaj dođe i prođe, a ovde mi beba svaka tri sata otvara rane...pakao

Dan deveti- odlazimo kod pedijatra zbog neke bezvezne bele tačkice koja se pojavila bebi na ustima. To je ništa, beba je zdrava, bavimo se opet mojim bradavicama i dojenjem. Ja plačem kod doktorke, ona me teši i kaže da moram da se opustim jer prenosim stres na bebu. Kaže da joj ne vredim ovakva rastrojena. Znam da je u pravu ali se osećam kao totalni promašaj, kao majka koja ne može jedan jedini zadatak da uradi- da prehrani svoje dete. Ono- you had one task... Doktorka mi uzima bris sa ranjavih dojki.

Dan jedanaesti- doktorka mi javlja da imam povećanu koncentraciju streptokoke na bradavicama. Moram da mažem antibiotsku mast plus ne smem da dojim dva dana...ali moram da se izmlazam da bih održala mleko. I onda da ga bacam jer nije sigurno za bebu. Da ga bacam!!! Em ne spavam, em većinu vremena provodim u izmlazanju, i onda moram to mleko da bacim. Ruka mi se tresla dok sam ga prosipala. I naravno, plakala sam. Beba pije adaptirano mleko, i dalje je kenjkava i dosta plače.

Dan trinaesti- Neće da jede (ni adaptirano mleko ni da sisa), pospana je i nije kakila. Ja je vodim na bris iz grla da vidim da li i ona ima tu streptokoku i crkava mi akumulator, ne mogu da upalim kola. Sve mi se skupilo i doživljavam mini nervni slom. Plačem u kolima (ona spava, baš je briga), zovem muža, palimo auto na kablove i odlazimo na institut za majku i dete. Kažu mi- „Beba je super, ništa joj ne fali, ali vi gospođo niste dobro. Morate malo da se sredite, hajde da ostanete ovde jedan dan.“

Uh... Ja sam u tom trenutku bila toliko pukla da mi je bilo sve jedno što ostajem u bolnici. Međutim to me je totalno spasilo.
Kažu mi da ćemo hraniti malu svaka tri sata i da ćemo joj posle svakog podoja davati dohranu jer je slabo dobila na kilaži i očito je gladna. Iako mi nije bilo pravo ipak sam ih poslušala. Takođe su mi rekli da budem malo upornija sa silikonskom bradavicom jer će to dozvoliti mojima da se oporave. I tako smo krenuli. Beba je odmah prestala da plače i postala je vidno veselija. To me je dodatno ubedačilo jer sam shvatila da mi je jadno dete dve nedelje bilo gladno. Ali ajde, šta sada, idemo dalje. Podoj, dohrana, spavamo obe. I tako ceo dan i celu noć i ujutru je već sve izgledalo pozitivnije. Ona je počela da prihvata silikonsku bradavicu, dobila je na kilaži, nije više plakala pa je i meni bilo lakše.
Ali ono što me je zapravo spaslo je što sam prihvatila da nije smak sveta čak i ako ne budem imala dovoljno mleka i ne budem je samo dojila. Bože moj, dojiću je koliko mogu, ostalo ću da dodam adaptirano mleko i eto, dobiće imunitet od mene a kalorije od dohrane. Pa čak i ako je uopšte ne budem dojila. Tolika deca su odrasla na adaptiranom mleku i ništa im ne fali. Mnogo mi je značila podrška dve drugarice od kojih je jedna dojila a druga nije uspela. Ova što jeste me je ohrabrila da je moguće uspostaviti dojenje i posle dužeg prekida i traljavog početka (što je sa njom bio slučaj), dok mi je druga rekla da je mnogo važnije da beba ima veselu i normalnu mamu pa makar i jela dohranu, a ne depresivnu, tužnu i u bolovima. Jer džaba joj svo majčino mleko ovog sveta ako je majka nefunkcionalna.
Ja sam dakle odlučila da dam sve od sebe da nastavim dojenje, ali bez presije, bez rizika da upadnem u postporođajnu depresiju i bez toga da mi beba bude gladna. Pa kako bude.

I uspela sam. Pre svega sam se izlaskom iz bolnice „resetovala“. Postala sam ponovo ona stara, vesela ja, mogla sam najzad da uživam u svojoj bebi, nisam više plakala, bolje sam spavala. Sve je to uticalu i na nju, ona je bila bolje raspoložena, nije plakala, lepo je spavala i lepo napredovala. Ja sam odmah počela da pijem sto čuda za laktaciju- sok od jabuke, bozu, kvas, fitolat, humana čaj za dojilje. Nemam pojma šta je od toga radilo, i da li je išta, ali sam svakako unosila brdo tečnosti što je važno. I jela sam redovno, i kad mi se nije jelo, jer sam znala da moram. Posle dve nedelje sam počela polako da izbacujem po koju dohranu. Bradavice su mi se potpuno oporavile pa sam najzad mogla da dojim na zahtev. Do drugog meseca smo izbacile sve dohrane sem jednu pred spavanje, da bi bolje spavala. I još nešto, odmah po izlasku iz bolnice sam prestala da je budim na svaka tri sata da jede već sam je pustila samu da se probudi. Naime, prvu noć sam je probudila i ona se baš iznervirala, nit je jela nit je posle htela da zaspi, tako da sam odlučila da za dobrobit obe to batalim.

I eto... moja beba sada ima 6 meseci. Počeli smo da uvodimo nemlečnu hranu ali i dalje pre svega dojim. Mala super napreduje, vesela je, nemirna kao čigra i vidi se da je zdrava. Ja sam prezahvalna svima koji su mi pomogli na ovom teškom putu, mužu koji je bio (i dalje je) tu kad god nešto zaškripi, mojim roditeljima i svim prijateljima koji su mi bili velika podrška i ponosna sam na svoju upornost i izdržljivost jer nije bilo lako. Ali sam takođe donekle iznervirana zbog toga što se dojenje predstavlja kao nešto najprirodnije na svetu, lako, bezbolno itd. Na tim festivalima dojenja, koliko god da se dobije korisnih informacija (a dobije se), ne čuje se dovoljno o tome koliko puno žena ima problema sa dojenjem, koliko to može biti problematično i bolno i ne da se „dozvola“ majkama da odustanu ako to za njih bude bilo previše. A ja sam, od kad sam ušla u ovu priču, pričala sa jako puno drugarica i poznanica i 90% njih je imalo probleme sa dojenjem. Zato bih volela da pošaljem poruku svim majkama.

Drage majke, sadašnje i buduće, pokušajte da dojite svoju decu. Dajte sve od sebe, pregurajte paklene dve-tri nedelje jer su dobrobiti velike. Ne samo što je vaše mleko zdravije nego adaptirano, nego je i mnogo lakše funkcionisati ako dojite. U sred noći kad se beba probudi nema kuvanja vode, hlađenja i proveravanja temperature, i sve to dok beba plače. Samo stavite bebu na dojku i gotovo. Kada idete negde ne morate da mislite da li ste ponele dohranu, flašicu, da li je sve sterilno, gde ćete kuvati vodu itd. Samo izvadite dojku i gotovo. U tom smislu je život mnogo lakši. Ali, s druge strane, ako ocenite da je ulog preveliki, da je preteško, da niste svoje, da plačete, ako osetite da previše energije trošite na dojenje a nedovoljno na svoju bebicu, batalite. Važnije je da vam pogled vaše bebe izmami osmeh na lice, da budete dovoljno odmorne da joj se posvetite, da vas raduje kad je uzmete u ruke, a ne da to bude u grču jer „ponovo morate da je stavite na grudi“. Dojenje treba da bude lepo i treba da uživate u njemu. Ne odmah, ali da posle nekoliko nedelja. Ako to nije slučaj, pređite na adaptirano mleko i uživajte u svom detetu i majčinstvu, to je mnogo važnije. Verujte sebi, svom instinktu i nađite režim koji radi za vas i vašu bebu.

Na kraju samo da podelim još jedan savet, odnosno sistem koji smo mi uspostavili i koji i dalje super radi za nas, čisto kao ideja. Od drugog meseca se beba ušemila da ide da spava u 8 uveče i da se budi jednom za podoj oko 4. E sad, pošto suprug i ja legnemo oko 10-11, ja se onda pred moje spavanje izmlazam i to mleko bebi dam pred njeno spavanje sledećeg dana. Dakle mi nju „natovimo“ pred spavanje, ona baš dosta popije i onda super i dugo spava, a i meni onda grudi budu normalne za taj podoj u 4 a ne prepune i bolne. Naravno, ovo važi samo za majke koje su na ivici da nemaju dovoljno mleka, što ja jesam, a ne za one koje ga imaju u izobilju jer će ovim pospešiti laktaciju.
Eto, nadam se da će moje iskustvo biti inspirativno, da će nekim majkama pomoći da budu uporne, a nekima dati dozvolu da ne doje. Jer svi ste dobre majke, i ako dojite i ako ne dojite.

I za kraj, evo i da bebica nešto napiše... tj.udari po tastaturi :)

-tzjčć Ni9jkč
;[;gcyvvnn/,mPK<
Lnjijutvtg jh;;ho, v nhhhm4w2g