Tog 8.marta 2017. sam se porodila carskim rezom, sve je proteklo u najboljem redu. Rodila se moja sreća, moj Boško! Jedva sam čekala da ga vidim i da započnemo našu avanturu. Pošto sam bila pod terapijom za bolove, nisam osećala ništa ali je on stalno plakao. 3.veceri od porodjaja, nakon mog insistiranja, gase mi terapiju za bolove, htela sam da osetim taj osećaj dojenja. Medjutim, osetila sam samo težinu i bol u grudima. Na moj poziv, sestra dolazi i mirnim glasom kreće da mi objašnjava da će mi ovo biti najteža noć, krenuo mastitis a pumpica nije izvlačila dovoljno. Krenula je sa ručnim izmlazavanjem, bolelo je više od rane od reza... Tu noć sam provela sa pumpicom na grudima, bez spavanja. Sutra je već bio novi dan i mnogo lakši od prethodnog. Tu se naša prica sa dojenjem nastavlja i traje još jedno 2 meseca. Tada mi se javlja bol u grudima i svi lekari se plaše da nije neki problem sa srcem (zbog anestezije ili čega već). Danima me kljukaju lekovima dok pete noći ne dobijam temperaturu i užasne bolove, gde lekar sa urgentnog mi pregleda grlo I ustanovi da mi je grlo crvenoi i da se spustilo na pluca, otud bolovi u grudima. Tih nedelju dana vodanja po lekarima me nisu obeshrabrili, nastavila sam sa dojenjem ali sam primećivala da je sve manje mleka i da je Boško gladan. Pila razne čajeve, stavljala obloge, nema šta nisam probala ali spasa nije bilo, mleko je izgorelo usled velike upale. Jako sam to teško podnela ali najbitnije je da smo živi i zdravi bili i ostali. Sad svakako znam za sledeći put! 😊🙏