Tog 3. avgusta prošle godine, prvi put sam postala mama. Kako mi je to bila najveća želja, moja sreća je bila neopisiva. Imala sam divnu trudnoću, pa i porođaj do nekog trenutka. Nažalost rađena mi je revizija gde sam puno iskrvarila. Zbog toga nisam dobila bebu na prvi podoj. Bila sam slomljena. Trebala sam i transfuziju da dobijem, ali sam odbila. Terala sam sebe da stanem na noge bez toga. Ali pravi pakao počinje kod kuće. Kao novopečena mama koja jako želi da doji, a nije puno obaveštena o tome, susrećem se sa prvim izazovom. Zbog moje malokrvnosti mleko slabo ide. Ja rastrojena, tužna, histerična, uplašena. Suprug koji mi je tu bio najveća podrška kupuje mi pumpicu, ne bili stimulisala laktaciju. Na sve to beba ima žuticu i zbog pospanosti slabo vuče. Dolazi patronažna i govori da kupim dohranu. A tad mi se ruši ceo svet. Suprug donosi dohranu, ja očajna krivim sebe iako znam da nisam kriva. Odbijam da dam bebi dohranu jer je želja za dojenjem bila ogromna. Uz pomoć saveta sa instagrama Mame iz magareće klupe odlučujem da prestanem da slušam sve savete sa strane i slušam sebe i svoj instinkt. Ustajem i kažem sebi imaš mleka, dojićeš, nema predaje i nema odustajanja. I evo, danas je osam meseci mog uspešnog dojenja, beba je napredna i iznad proseka :), Bogu hvala zdrava i srećna. Nije bilo lako nimalo, lagaću ako kažem da ne ume da bude naporno. Posebno kad dođu skokovi u razvoju, regresija sna. Bilo je dana kada sam se kao zombi vukla po kući. Ali nisam odustala, želela sam da dam svom detetu najbolje. Izgurali smo sve poteškoće... i iako znam da je dojenje velika obaveza jer sam dojila na zahtev, a ne na 3 sata, opet bih sve isto uradila. Ponosna sam na sebe što sam isterala svoje iako sam bila slaba. Trudim se da to prenesem i na prijateljice koje sada prolaze kroz isto. I da, ja sam od onih mama koje doje svoje dete uvek i svuda. I u parku i u gostima. Nije bilo lako, ali upornost i neizmerna podrška supruga su pobedili. Ja sam danas jedna srećna mama.