Datum porodjaja je trebalo da bude kraj februara 2019.godine, ali je Neda odlucila da to ipak bude početak meseca. Rešila je da upozna mamu, batu i tatu ranije. Plašila sam se jako jer je cela trudnoća bila rizična i pod znakom pitanja da li ću roditi pravo i zdravo dete. Sve je proteklo brzo i palčica je došla na svet 4 nedelje ranije. Mamu nije mnogo mučila i sve je prošlo brzo jer joj se jako žurilo da se upoznamo. Zbog svoje težine nije bila sa mnom i hranili su je sondom. A moja želja da je dojim bila je jaka jer sam imala i puno mleka i velike grudi. Krenulo je izmuzavanje i odlazak u boks kako bih svoju palčicu videla bar na minut. Nekoliko dana posle porodjaja dali su da pokušam da je dojim i nisam uspela, nije mogla da uhvati bradavicu i nije mogla da vuče. Plakala sam kao kiša. Batu sam dojila 22.meseca i jako mi je bilo žao što nju ne mogu da dojim. Doktori su rekli nema veze, postoji dohrana, niste jedina žena. Došle smo kući sa flašicom koju sam ostavila na stranu i rekla joj, "ćeri moja, ako si malo kao ja i imaš gram upornosti uspećemo zajedno u ovome, moramo samo zajedno da se borimo". Nudila sam joj da sisa na 10 minuta, izmišljala razne poze kako bi uhvatila dojku, suprug i bata su učestvovali i držali joj glavicu. Noću je sisala na pola sata dva minuta jer se brzo umarala, imala je samo 2kg i 200grama i sisanje joj je bilo naporno. Nisam spavala noćima, ili je sisala ili sam morala da se izmuzavam jer sam imala previše mleka. Postepeno smo izbacile flašicu i za mesec dana dodala je 1200 grama bez ijednog grama dohrane. Izgleda da je upornost nasledila od mame i da odustajanja nema. Sada imamo 14 meseci i još uvek siskamo. Moja palčica je sada velika, zdrava devojčica i najupornije i najtvrdoglavije stvorenje, ali i neka je i mama je takva. 😁