Moja priča počinje 15.02.2020. Te subote rano ujutru posle veoma mučnog i teškog prirodnog porodjaja na svet je dosla moja Teona. Kada su mi je stavili na grudi ona je odma počela da sisa svoju ručicu i tada sam shvatila da će biti mala alavica (I to je na tatu). Kada su mi je doneli posle nekoliko sati odmah sam pokušala da dojim i uspela! Ona je odma počela da vuce i da ručka. Kao mlada i neiskusna mama bila sam presrećna jer smo se odmah povezale. Taj osećaj je zaista neverovatan.
Posle podoja videla sam da mi je napravila ragadu, ali sam je lečila mlekom (kolostrum) i zaista mi je to pomagalo.
Kada su nas pustili kući posle nepuna dva dana (zbog virusa i novonastale situacije) nastavili smo sa dojenjem. Svi su me savetovali da ipak kupim jedno pakovanje dohrane, ali ja sam bila veoma odlučna u tome da dojim bebu koliko god to bilo mučno i naporno (to je bilo samo na početku, tačnije prve dve nedelje). Dosta sam se edukovala o dojenju i išla na seminare tokom cele trudnoće i znam da svaka mama ima mleka čak i ako ponekad pomisli da nema ili da je malo.
Posle 3 dana grudi su mi se jako upalile. Bilo je veoma bolno, mama, sestra, drugarica, svi su pokušavali da me izmuzu ali nisu baš uspevale. Na kraju sam sama stisla zube i ručno se izmuzala. Kasnije sam to radila sa pumpicom i bilo je mnogo lakše. Uspostavili smo laktaciju, nije bilo lako na početku i pomislila sam zar i posle onakvog porodjaja mora i ovo da boli? Ali sve je to vredelo i vredno je. Sada kada treba da je podojim nema lepšeg osećaja i sreće. I zaista ponekad jedva čekam da se probudi i da dojim! Mame, ne odustajte! To je najbolje i najzdravije za vašu bebu ,a za vas najlakše :)