Dugo i predugo sam čekala moju bekicu, moju ćufticu, mojoj sreći nije bilo kraja. Od tog trenutka kada sam u naručje uzela mog srca deo nikada ništa više neće biti isto.
Možda ću poželeti da sam opet ona osoba koja sam ranije bila, kada sam imali slobodu i vreme i ništa posebno o čemu sam morala da brinem. Upoznala sam umor za kakav nisam znala i dani su stalno biti isti, ispunjenji dojenjem i podrigivanjem, plakanjem i ukakanim pelenama, pospanošću i nedostatkom sna. Činilo se da se vrtim u začaranom krugu bez izlaza, ali ne zaboravite za sve postoji poslednji put. Doćiće vreme kada ću bebu dojiti poslednji put. Zaspaće u mom naručju posle dugog dana i to će biti poslednji put da je drzao svoja ustašca na mojim grudima, gledao me sanjivim zelenim okicama. Najjača veza izmedju mene i tog malenog bića, kome sam udahnula život, i davala mu beličastu tecnost koja je i ljubav i hrana. Ljubav koja nema granice izmedju mene i te mrvice koju sam sa strepnjom, nosila ispod srca 9 meseci. Svaki put kada bi ga stavila u naručje da napuni svoj stomačić ali i dušu, poželela sam da zauvek bude tako srećan i bezbrižan. Stvar je u tome što neću znati kada je poslednji put, sve do trenutka kada se to više ne dešava, pa čak ni tada. Biće potrebno vreme da shvatim.
Zato drage mame, dok doživljavate ovakve neprocenjive trenutke i dok se ponavljaju uživajte, setite se da ih ima malo, i da ćete kada ih ne bude žudeti za samo još jednim danom, poslednji put.