Naša priča o dojenju počinje 03.04. prošle godine kada se rodila moja princeza. Mleko mi je odmah krenulo i bila sam mnogo srećna zbog toga. Medjutim, kako sam prvi put postala mama, nisam znala šta me čeka kod kuće. Kada smo došle kući, počele su muke. Beba je imala žuticu i nisam mogla da je razbudim da bi sisala. Mene je toliko bolela rana od epiziotomije da nisam mogla ni da sedim ni da ležim, dojila sam je stojeći. Zbog bebine žutice smo morale ponovo u bolnicu, a meni je od stresa i umora mleko počelo da se smanjuje. Jako sam se uplašila, mislila sam da nećemo uspeti u dojenju. Na neonatologiji je bila jedna divna sestra koja mi je objasnila kako se pravilno doji i da moram da se smirim, da svu nervozu ne bih prenela na bebu. Želela sam da je poslušam, ali stanje sa mojom ranom se iskomplikovalo i bilo mi je sve teže da dojim bebu, bila sam mnogo loše. Kada smo napokon rešile sve probleme, mislila sam da nikada nećemo uspeti, ali bila sam jako uporna i stalno masirala grudi i bebu stavljala da sisa. A imala sam i veliku podršku muža i moje mame koji su sve vreme bili uz mene. Beskrajno im hvala ❤️ U početku je bilo veoma teško i naporno i za nju i za mene. Ali ne žalim nijedne sekunde pretrpljenog bola i umora, jer smo posle svega toga uspele. 🥰 Teško je kada se prvi put susrećeš sa tim, jer misliš da je lako, ali nimalo nije. I zato bih posavetovala sve buduće mame da se konsultuju sa lekarima i stručnim licima da im pomognu i da ne odustaju od dojenja, jer je to najlepši osećaj na svetu. Svašta smo prošle u početku i bilo je jako teško, ali smo na kraju uspele i presrećna sam zbog toga. ❤️