Želim da ovo ujedno bude ohrabrujuća priča za sve mame koje su rodile DIVA a ima nas jako mnogo.
Tuga i strah su nastupili istog časa kada se rodila moja divica od svega 1350gr. Sitna, majušna, nečujnog plača. Odnose je od mene bez kontakta, bez maženja, bez mogućnosti da je poljubim i zagrlim. Smeštaju me u sobu sa dve divne mame koje bore svoje borbe. Jedna previše mleka, druga pak uplašena da nema dovoljno.
A ja ništa, ni naznaku da imam mleka uopšte. Prolaze dani, tuga ne jenjava ali tračak nade se pojavio kada mi neonatolog govori da probam da pokrenem mleko kako bi joj davali i kako je to njena najveća šansa da se izvuče. Bacam se na izuzetno zahtevan posao svesna da konačno mogu da doprinesem da se ona izvuče. Danima, satima, sa pumpicom, umorna i iscrpljena da se izvuče makar 20ml mleka. Žene prosipaju mleko a ja se mučim za par gutljaja.
I tako je beba počela da prima moje mleko, prvo 5ml, pa 10ml pa tek posle 2 meseca je stigla do 20ml. Zamislite 20ml dragocene tečnosti. I ostajem pri ubedjenju da je kroz moje mleko, moj trud i upornost preneto na nju. Čekali smo duga 3 meseca da dodje na moje grudi i tada sam osetila blagodeti i privilegije dojenja.
Zato drage mame ne odustajte. Prenesite bebama deo sebe a one će vam mnogostruko uzvratiti.