Ovako pocinje moja prica... Mlada,tek napunila 19,shvatam da cu uskoro postati majka i drzati predivnog andjela u rukama. Shvatam da cu to maleno bice hraniti necim posebnim,necim sto je od Boga dato,necim od cega ce izrasti u zdravog i pravog deckica, majcinim mlekom! Sreca je neizmerna,jedva cekam! Dosao je i taj dan,kada sam svom milom detetu dala hranu zivota...taj osecaj povezanosti je neopisiv... Ali,dojenje je mac sa dve ostrice. Neuka,neinformisana dovoljno, misleci sve dolazi samo od sebe,namesta to Bog da bude kako treba,krecu problemi. Bradavice lose,grudi pretvrde,boli,boli puno,pocinje agonija! Osecaj uzitka pretvara se u strah od bola i povredjivanja! Al ja se nedam! Nema tog bola koji ce me spreciti da nahranim svoje cedo,mislim u sebi! Ne odustajem! Bicu uporna do kraja, ne zelim odustati jer pored svega on je bitniji! Uspevam se izboriti sa svim nedacama koje su mi usledile,i ostajem istrajna u zelji da se u potpunosti prepustim bebi i dojenje stavim ispred svega. Uspevam se izboriti sa mastitisom i ragadama,zarad njega...i on nastavlja ruckati punih 5 meseci,jer nisam imala duze od toga ...kasnije dolazi jedna sestra,pa druga, svaka je prica za sebe kada je dojenje u pitanju. Moj deckic sada ima 5 godina, u sestoj. Zdrav,prav,mio... I ne zalim,ne kajem se,dojenje je nesto najlepse,taj osecaj povezanosti je nezamenljiv, i drago mi je da sam uzivala dojeci,i to tri puta. Nema prepreka koje majka ne moze preci,samo kada to zeli. Ja sam imala volju,zelju, i sve ostalo je doslo samo od se