Samo saznanje da postajem majka je za mene donelo mnogo sreće, tu sreću osetiš samo jednom u životu u trenutku kada postaješ majka, kada znaš da dobijaš neku sasvim novu ulogu u životu. Ulogu u kojoj će ti trebati dosta truda, razumevanja kroz ceo život. Jednog jutra dobila sam prelepog sina, bila je to nedelja, to jutro kada još svi pospani odmaraju se od cele naporne nedelje. Prvi put kada su ga doneli u bolnici da se uskladim sa dojenjem bilo je za mene veoma čudno nešto s čim se prvi put susrećem, malo bolno, iskreno nisam znala da li to sve dobro radim, da li se beba dovoljno naručka, ali svakim danom je bilo sve lakše, sestre u bolnici su mi pomagale, čak šta više govorili su da je moj bebac halapljiv i stvarno je to bio haha, ceo hodnik bolnice je odzvanjao koliko je plakao i kada ga donesu počeo je jako da sisa da sam se nekad i plašila da me ne povredi, znala sam da moram da uspem što se tiče dojenja jer je to potrebno mojoj bebi. Nekako sam moraš da shvatiš da je dojenje za tvoju bebu najbolje da će tako biti najzdravija, jer nije to priča samo jedne žene nego naših baka, majki i svih onih koji su kroz to prošle . Danima sam gledala moj život kako napreduje, osećala sam se srećno, ponosno na sebe jer sam uspela da dojim svoju bebu, gledala sam druge majke i bila tužna što one to ne mogu. Osećala sam ogromnu povezanost izmedju mene i moje bebe. Posle svakog dojenja ona me je tako gledala zahvalno tim prelepim okicama, takav osećaj moze da doživi samo jedna majka. Jer biti majka je nešto što ne može da se uporedi ni sa čim na ovom svetu. Dojenje je po meni nešto što je neophodno za jednu bebu i mislim da svako ko može da doji, da to radi sve dok je to bebi potrebno. A isto tako ostaje ti lepo sećanje na te prve trenutke sa tvojim malim bićem.