Kako sam oduvek bila sitna, ostala sam trudna sa 39kg, a na porođaj otišla sa svega pedesetak. Porodila sam se prirodno, iako je doktor više bio za carski rez, jer, eto, gde ja to mislim da meni beba izađaje!? Na njegovu stranu je bio i karlični položaj, do samog kraja. Ja nisam tako želela, samo ako mora. Radila sam vežbe i okrenula bebu sa svojom konstitucijom u 39+2, da, mame, moguće je! Najviše sam želela prirodni porođaj, jer smo želeli malu razliku među decom. Porađala sam se prirodno od 2h ujutru do 21h i rodila devojčicu od 3370g i 51cm.

Pošto je politika porodilišta u mom gradu takva, bebu ti daju da vidiš onako iz ruke babicine, a onda je nose i naredne dane ti je donose na podoj tri puta dnevno. Čim sam se porodila, izgubila sam sve kg, skoro da sam se vratila da onu moju prvobitnu. Rekoše mi tad da nema šanse da dojim, jer čime ja to mislim kad nemam ni za sebe!? Još prvorotka, još uvučene bradavice. Pogađalo me je to tada jako, moram priznati, a najviše činjenica da mi donose situ bebu, jer moje mleko nije dovoljno dobro. Gledala sam ostale kako uspešno doje, a sa mnom u sobi je bila žena, takođe prvorotka, koja je zbog drugih stvari ostala čak deset dana u porodilištu, pa sam gledala nju kako ona može, a ja ne. Ipak, samo su bili čak deset puta stariji od nas. Mleka sam imala, odmah sutradan mi je nadošlo. U toj, slobodno da kažem, ludari od porodilišta ostali smo do petka, jer porodila sam se u ponedeljak uveče, pa se taj dan nije računao, a kasnije smo imali i fizilošku žuticu. Niko tu nije bio da nam pomogne oko položaja i drugih problema koje uspostavljanje dojenja nosi. Rekoše mi ni da ne pomišljam na izdajanje. Mleko je nadolazilo, beba je bila sita svaki put, odlazila sam u toalet da iscedim par kapi, da ne bi još i upalu dobila. Molila ih da mi ne dovode situ bebu. Samo sam čekala da odemo svojoj kući. Nisam znala ništa o dojenju, ali sam znala da to nije pravilno. Na izlasku, rekoše mi da joj ne nudim džabe da sisa, da se ne naguta samo vazduha i vode!? Bolje da dak samo AD, da ne mučim bebu!?

Dođosmo mi kući, a ja ne znam šta ću. Ne znam ni pelenu da promenim. Naravno, dojim bebu, ali eto ragada, taman razlog da odustajem. Sisa beba, al beba pojede i komplet dohranu, jer beba ne zna kad je dosta, pa bljucka. A vala, ne znam ni ja da li je bebi dosta mog mleka samo. Patronažna sestra nam dolazi, ja volje da dojim kao nikad ni za šta pre, ona meni kaže da se ne opterećujem, ako može, može, ako ne, pa ne doje svi, pobogu, šta mi je toliko zapelo!?

Uspavam ja moju bebu, pa lepo krenem u edukaciju, naletim na @mamaizmagarećeklupe. Pročitam njene tekstove, poslušam snimke. Pisala sam joj kasnije - hvala ti do neba! To je bio naš drugi dan kod kuće. Tada se sve promenilo. Shvatila sam da osim što ja to želim, ja to i mogu! Provodili smo dane pokušavajući iznova i iznova. Bilo je krvi, suza, svega. Suprug mi je bio jako velika podrška u svemu tome, mislim da bez te podrške bi sve bilo mnogo teže. Odgovarao je umesto mene da se ja ne nerviram, svima koji su imali potrebu da budu pametni u situaciji kada je beba samo na dojci, kada bebi možda nije dovoljno, kada je bebi trebala flašica dohrane posle podoja, za svaki slučaj. No, zamislite, to rekoše žene koje su dojile bar deset puta kraće od mene.

Kada smo malo porasli i počeli da idemo u šetnje, dojila sam svuda, gde god je to Sofija želela - u automobilu, u parku, na šetalištu, bilo nam je sasvim svejedno, jer to su bebine potrebe i ona ne može da čeka. Dojila sam na zahtev, na svaki kmek. Ne prvoj kontroli, sa mesec dana, uprkos tome što sam nemajka, jer dajem detetu vazduh i vodu da pije, ha-ha, moja beba je dobila 1400g samo na mom mleku. Nastavili smo tako. Neka tri meseca je bilo sisanja i na 20 minuta ponekad, jako iscrpljujuće. Nakon tih muka, sve je postalo predovno. Uvek sam imala odgovor na svaku dobronamerni savet tipa da li je to moje mleko dobro, ponudila bih da im malo prsnem u kafu da vide da li je dobro, bude idealna kombinacija.

Sada imamo 8 i po meseci i naravno da i dalje sisamo, to nam je omiljeno. To nam je potpuno uživanje. U rečniku imamo 4 reči - tata, baba, deda i sisa, valjda je ta sisa zapravo mama, šta znam.

I znate šta još, u najskorije vreme planiramo bebu 2 i tandem.

Majke su posebna bića. Kada se rodi jedna beba, rodi se i jedna mama, koja uglavnom zbog okoline nije ni svesna šta sve može. A kada si mama, možeš sve. Možeš i da ne spavaš, da trpiš bol, da pokušavaš iznova i iznova hiljadu pita, samo jer znaš da je to što radiš najbolje za tvoju bebu. I mame, kao takve, uvek uspeju.