Kao i svaka buduća mama u trudnoći sam mislila o mnogo stvari, kako ce proći porodjaj, da li ću znati kako sa bebom, da li će beba hteti da doji, da li su mi grudi ok... mnogo me je mučila tema hranjenja bebe. Nekako mi je predstavljalo problem da prihvatim da možda neće moći da sisa. Onda je došao termin porodjaja i Vuk je stigao. Rodio se sam! Kod kuće! Uz svo znanje mame i tate i svu hrabrost ovog sveta. Rodio se kao junak. Nakon što je udahnuo prvi put počeo je da plače. Mama je znala šta bebi treba. Mama oseti. Vuk je bio gladan. Nekoliko trenutaka kasnije, beba je bila u maminom naručju i jela je! Prvi put kada je stavljen na grudi on je znao put do hrane. Sve muke i brige su nestale. On je znao, ja sam bila srećna. Tu je neka veza, neka snaga, nešto što se rečima ne može opisati. Dojenje je sve i meni i njemu. Ja se osećam korisnom i važnom, a on snažnim! Vuk i dalje doji i pored svih drugih obaveza to mi predstavlja ogromno zadovoljstvo. To je veza, to je ljubav! Svi to možemo, sve može i samo, samo treba uživati. Ps:pozdrav od Vuka, on nikad nije gladan :)