Prva trudnoća, dugo očekivana.Posećivala sam školicu za trudnice i tu dobila prve informacije o dojenju.Moja sestra je dojila svoju decu, a tako su i moje drugarice koje su se par meseci pre mene porodile.Rešila sam da ću i ja da uspeti.Ustvari, bila sam čvrsto rešena i sigurna u sebe.
Odlazim na porođaj, na zakazani carski rez.Ta dva dana nakon porođaja u porodilištu u mom gradu praksa je da se beba nahrani sa AD mlekom,a bebu donose trećeg dana kod majke u sobu.Od trećeg dana pokušavam da naučim bebu da uhvati bradavicu, ali je moj dečačić sitan,mali, nema jačinu da uhvati, a kamo li da povuče bradavicu.Setih se priča iz školice za trudnice o tome koliko je kolostrum bitan, i pokušavam da bu bar te prve kapi svog mleka nakapam u usta. Zatim dolaze sestre sa neonatologije,pitaju da li je beba sita, a ja odmahujem glavom, a one mi svakodnevno ostavljaju flašice sa formulom.
Gledam u sobi u porodilištu majke, moje cimerke koje doje svoje bebe.One ne mogu da mi pomognu, a ja sam ljuta na sebe kako to ja ne uspevam.Znam, njima je to drugi porođaj, a meni tek prvi, ali sećam se predavanja iz školice, toliko sam učila i čitala, a sada shvatam da je terija jedno, a praksa nešto sasvim drugo.Gledam u moju bebicu od 2800 grama koja se ne vidi u krevetiću, gledam ga kako je sitan, kako spava, dok pumpicom uporno vadim svoje mleko, dajem mu ga na flašicu, ali ne postižem da izvučem mnogo mleka, tek 30 mililitara, a to mi deluje malo. Zovem sestre sa neonatologije, molim ih za pomoć. One ne stižu da mi pomognu, ali predlažu silikonske bradavice.One nisu pomogle,jer moja beba i dalje nije znala da uhvati bradavicu.U naletu hormona, nervoze,i svega što zadesi jednu porodilju,plačem svakodnevno u porodilištu.Vadim mleko pumpicom, plačem i ljutim se na sebe, jer sve je mnogo teže nego što sam mislila da će biti.Dolazi i dan otpusta kući i ja sa mojim zamotuljkom odlazim sa bebom kod roditelja u nadi da će mi oni pomoći oko bebe, a da ćemo i sa dojenjem uspeti.
Kod kuće me očekuje nasmejano lice moje majke, koja je nas troje hranila formulom.Ona je cenila moju upornost, ali mi je rekla da pokušavam koliko god mogu da naučim bebana da sisa, ali da nije strašno ni ako bude hranjen adaptiranim mlekom.Moj muž je bio sličnog mišljenja,i rekao je da će kupovati formulu i da to nije problem, ali ja sam znala šta je najbolje za moju bebu.Od tog dana počinje aktivno dopisivanje sa drugaricom koja se porodila pre mene i koja je samo dojila svoju bebu.Ona me je uputila na savetnice za dojenje i slala mi je njihove tekstove kako bih na osnovu iskustva drugih majki, i saveta stručnog lica, privolela svoju bebu na dojku.Svo to vreme, moj sin je pio i moje mleko iz flašice, ali i adaptirano mleko.Noću je bilo najteže, dok sam vadila mleko pumpicom, moja majka je ustajala da sprema formulu dok je muž presvlačio, a zatim i hranio bebu.Bili smo uigran tim dok suprug nije počeo da radi, a onda smo noću dežurale mama i ja.Prva visoka temperatura usled nadolaska mleka usledila je već desetog dana, a zatim i prvi mastitis. Grudi sam hladila kupusom, ali sam čvoriće razbijala upornom masažom.Mastitis mnogo boli, oseća se kao tup udarac u dojci koji traje i po nekoliko dana. Ali ja sam želela da uspem.Moj beban i dalje nije znao da treba da uhvati bradavicu, ali je pio i dalje moje mleko iz flašice.Prošle su tri nedelje od porođaja, a mi kao da smo bili na početku.Stavljala sam bebu na dojku, a on je u tim trenucima vrištao i negodovao, ja sam se prepadala od plača i davala mu flašicu.Tada su počeli da me ubeđuju da nemam dovoljno mleka, da povećavam količinu formule,i osećala sam da posustajem.
A onda,verujte mi, samo jedne večeri, to je bio 5.oktobar (beba je rođena 12. septembra),negde oko 19h počele su pripreme za kupanje.Moj beban se budi, i počinje da plače, ja vidim da je gladan ali kako je u planu bilo da ga okupamo ja nisam htela niti da vadim mleko pumpicom, niti da pravim formulu.Ali beba je toliko plakala, da sam je ja,onako očajna ponovo uzela i stavila u položaj za dojenje i ponudila mu bradavicu, i zamislite,on je uhvatio! Da, da, uhvatio je bradavicu i počeo da doji! U tom momentu, ja sam počela da dozivam majku da vidi šta se desilo! Bila sam oduševljena i odložili smo kupanje za malo kasnije.Bilo me je strah da bebu sklonim sa bradavice jer nisam bila sigurna da li će ponovo umeti da je uhvati.Međutim nije bilo greške! Moj beban je shvatio šta je najbolje za njega, i od tog 5. oktobra, dva zelena oka do dana današnjeg slatko gledaju u mene svakodnevno dok izvor zdravlja i života teče iz mojih grudi! Svi pišu da je to neverovatan osećaj, i jeste tako.Treba se izboriti i sa mastitisom, i sa ragadama, sve to stoji, ali nakon izvesnog vremena dojenje postaje jedna lepota za majku i bebu, to je kontakt i dodir njegovog lica uz vas, to je najleše držanje koje beba može da oseti.To je najfiniji i ukus i miris, a najlepše je kada se beban smeška dok ga vi gledate, dok ga mazite po glavici dok on ručka, dok mu pričate, dok mu jačate samopouzdanje....Od tog dana krenuli su najlepši trenuci i danju i noću, jer noću beban i ja spavkamo zajeno jer on sisa po nekoliko puta. To je za njega uteha i smirenje. Nekada su naši podoji trajali i satima, nekada smo dojili i u parku, i kod lekara,i u gostima, gde god da beba zatraži, mama je spremna!
Zato drage moje mame, budite upurne, nemojte odustajati.Dobro se informišite i na internetu i kod vaših prijateljica o značaju dojenja, o ishrani tokom dojenja, o suplementima za povećanjem mleka, ali i o tome koji su lekovi dozvoljeni u trudnoći.Nemojte drage mame dozvoliti da nas nadvlada tržište adaptiranog mleka koje nam nude na svakom koraku.Dajte sve od sebe da prvi i dragoceni izvor zdravlja date svojoj bebi od rođenja.Iz moje priče možete videti da beba i sa tri nedelje može prvi put početi da sisa.Nemojte drage mame da vas ubede da nemate dovoljno mleka i da vam je beba gladna.Verujte u sebe, verujte da možete vašoj bebi biti izvor i ljubavi i hrane,jer će ta mala dragocena bića brzo da porastu, i nikada ih posle nećemo držati i hraniti,maziti i paziti,kao što to sada sa uživanjem radimo!