Ne tako davne 2011.god. postala sam po prvi put mama jednog radoznalog dečaka Andreja. Od prvog dana bili smo vezani dojenjem. Uživali smo u svakom zajedničkom trenutku pune 2, 5 godine. Sećam se da me je na stoličici čekao s posla da se vratim i da nastavi dojenje. Andrej je sada đak drugak, odličan matematičar. A onda se 2015.god. rodila mala slatka Petra, naša žabica. Slična priča..i Petra je imala čast da bude samo dojena 2, 5 godine. Polazak u vrtić im nije predstavljao problem...imali su odličan imunitet upravo zbog dojenja. Polako stižemo do 2019.god. E tada se rodila tatina Emili, a nasa Mimi. Poput brata i sestre rado je prihvatila dojenje, ali je za razliku od njih bila i ostala halapljiva. Mimi sada ima 13 meseci, ručka sve i doji i dalje. Otkriću vam još jednu malu tajnu...Mama nosi u stomaku i jednog malog dečaka, budućeg Timu. I tako Emili dok doji, mazi svog batu u stomaku i čeka dan kada će ga upoznati...Biće to srećan dečak jer već ima brata i dve sestre, koji će o njemu da brinu.