Kako poceti i opisati nesto najlepse sto mi je zivod dao. Moja mala princeza je malo ranije dosla na ovaj svet, sve je proslo kako treba, sem sto je moja mala ljubav odneta u doks za nedonoscice zbog kilaze. Kao i svaka mama prvo dete nista nisam znala, lezala sam u sobi i cekala da vidim sta je sledece, u jednom trenutku dosla je sestra koja je rekla da na odeljenju za porodilje nema mesta i da ostajemo na odeljenju za porodjaj, dva dana nisam videla.
Prvi sustrest sa mojim zivotom malim je bio prelep videti to malo divno lice, staviti u narucje prisloniti ka dojci, krece strah dal ima mleka, sta ako nece da sisa, sta ako ja to ne znam, sta cu ako place miilon pitanja straha treme, sve dok nije pocela da sisa. Osecaj je bio neverovatan kao da je ceo svet moj, moja mala devojcica sisa, ja hranim svoje dete, ne postoje reci koja me moze opistai taj prvi osecaj. Kao i prvi put svaki put me obuzme osecaj lepote kad moje dete doji, nema niceg na ovom svetu lepse nego podojite svoje dete.
Mozda sam jedna od retkoh koja svoje dete doji gde god da se nadje u gradu. Mozda me ljudi osudjuju ali moje dete je prece od bilo cega ne dpzvoljavam da trpi gladno, nista lepse nego videti mamu kako hrani svoje dete i uziva i tome sta drugi misle nije bitno. Ja sam mama dojim svoju bebu jer dojenje je dar od Boga.