Naša priča o dojenju počela je još par meseci pre nego što je mališa došao na svet, ustvari to nije bila naša priča već priča bližnjih koji su pokušavali da mi napune glavu kako ipak trebam biti spremna sa flašicama, grejačem i ostalom opremom za pripremanje formule jer mi veličina grudi ne garantuje da ću imati svoje mleko, pa eto ni muž nije bio dojen, pa zaova nije uspela da uspostavi dojenje, zašto mislim da ću ja to moći. I dan danas se mislim kakve veze oni imaju sa mojim grudima, pa nisu iz njih dojeni niti pokušali da doje ali bilo pa prošlo. Stigosmo mi do porođaja, sve super prošlo, mleko tj kolostrum nadošao, lije na sve strane, a pomoć sestara oko uspostave dojenja i olakšavanja bola ravna nuli, uz sve to pozivi od kuće sa pitanjem "jesi li sigurna da imaš mleka?", alo bre ljudi pa nisam ćorava da ne vidim šta mi lije iz grudi. Mališa od prvih dana pravi ljubljenik dojenja, prvo to pa onda sve ostalo što je verovatno i najnormalnije kod malih beba, ali opet tema "da nije možda gladan pa zato stalno traži? da ti nije mleko slabo? zašto ne daš formulu?" i tako prvih mesec dana borbe sa ostalima da nam nisu potrebni ni oni ni njihove flašice. I sve je to dokazao mališa na prvoj kontroli kada smo saznali da se ubucio čak 2,5kg, i zamislite sve to od mog "slabog mleka". Takođe mogu reći da nam dojenje bilo jedini spas i tokom prehlada, nicanja zubića, jedino što je hteo da ručka je bilo mleko, a usput i najveća uteha za plač su još uvek moje grudi, kako za hranu tako i najbezbrižnije mesto za maženje. Pošto smo već da kažem poveća beba (13 meseci) još uvek ne odustajemo od ovog predivnog čina, bez obzira na nove priče da je već veliki, šta će mu to i ostalih komentara. Dokle god ja uspevam da održim laktaciju i dokle god on ima želju za tim držaćemo se toga, jer ipak on najbolje zna da li mu je tako dobro i lepo.