Mnogo sam slušala o dojenju i svakoga dana moje trudnoće sam jedva čekala da donesem na svet jednog nestašnog dečaka da bih i sama ostvarila taj kontakt sa njim. I konačno dolazi naše prvo zajedničko jutro, prvi pokušaj da dojim mog malog gladnog andjela. Osećaj - neverovatan! Taj kontakt je prekinuo njegov plač, moju uznemirenost, srećna sam, jer napokon delimo zajedno taj užitak. Nakon nekoliko minuta, plač se nastavlja i tako narednih par sati. Ne znam šta se dešava i odlazim da potražim savet pedijatrijske sestre, koja mi govori da nemam mleka i da je moja beba gladna. Ta vest mi je naterala suze na oči. Vraćam se u sobu kod njega, nosim u ruci čašicu adaptiranog mleka i moje dete prestaje da plače i tone u san. Treći dan, ja i dalje nemam mleka, ali ga stavljam na dojku, jer nas taj osećaj podjednako smiruje i usrećuje. Izlazimo kući, dohrana je već kupljena, ali ja ne odustajem, uporni smo zajedno da mleko krene. Sledećeg dana, desilo se čudo, moj sin je osetio prve kapi majčinog mleka. I ovoga puta kreću suze, ali radosnice. Patronožne sestre mi govore da ne izbacujem dohranu, da moje dete nije sito sigurno od mog mleka, jer ga nemam dovoljno, na šta ja i dalje nastavljam da kombinujem oba. Bilo je dana kada sam u trenucima očaja zbog male količine mog mleka odbijala da dojim, pronalazila sam spas u adaptiranom mleku. Na kraju sam shvatila da sam potrebna svojoj bebi, da je taj kontakt jedino što smiruje njegovu uznemirenost. Upornost se isplatila. Sada imamo dva meseca i izbacili smo skroz dohranu. Nema lepšeg osećaja od dojenja, od pogleda na Vašu bebu dok svojim krupnim okicama gleda u Vas. Osećam zahvalnost u tom njegovom pogledu svakoga dana, jer smo uspeli zajedno! Ne odustajte od dojenja ma koliko god Vam se činilo iscrpljujuće, teško, bezuspešno, potrebna je samo jaka volja, želja i najpre ogromna ljubav prema Vašem detetu.