Nije ovo bas savrsena prica o dojenju, mesalo se tu svakakvih dodataka. Nije cak ni srecna pricao bebi koja je dojila godinu dana pa i vise ali za mene je najlepsa prica...
Kao prvorotka, sa trideset dve godine, nisam se namucila na porodjaju ali smo cupavo prosli i mali i ja. Ubrzo su ga uzeli i odveli na neonatologiju pa nisam ni imala priliku da ga namamim na dojku, da odmah osetim kakav je osecaj hraniti dete na svojim grudima... nisam ni, bog zna sta, ni znala o izmazanju, podsticanju laktacije. U glavi mi je bilo samo to kada cu biti sa njim. Za to vreme samovanja, sam se druzila sa zenama koje su vec znale o cemu se to radi, i sam cin dojenja, kao neka slatka tajna, budila je u meni ludacku zelju da uzmem svoje dete i nespretno se oprobam u njegovom hranjenju. Nismo mi bili razdvojeni dugo ali meni je tih 7 dana bila vecnost, nepregledna i beznadezna.
Kako na koga utice stres i sikiracija, ne znam, ali znam da sam ja bila poluluda i kao takvoj, mleko je islo po kap, dve tri.. zbog cega sam se jos vise zdrala i kukumavcila. Naravno, moja zelja je bila da dojim dete bez ikakve dohrane. Moj posao nije nimalo zahvalan za jednu mamu... Biti pevacica trazi da se brzo vratis u formu (ne, ne mislim na vitko telo), da budes sposoban da se smejes i budes prisutan na svirci... ali hajde uzivacu dok mogu, mislila sam.
Prvi susret oko dojenja bio je urnebesan, ja ne umem da se namestim, on ne ume da uhvati bradavicu, pa nema snage da povuce... medjutim za par dana se sve menja... brzo smo se snasli.. ali avaj ta dohrana i manjak mleka kod mene ubijali su me u pojam. I ta borba, vec sa mesec dana meni pocinje da se regulise laktacija, ima vise mleka, manje dohrane, svaki trun mleka gledam da iscedi iz mene. I onaj osecaj, najlepsi na svetu, osecaj kada ti nista sem te srece nije potrebno. Gledati dete kako zadovoljno cokce, onako malo, i tako sito se scucuri poder tebe a srce ti lupa od ponosa, srece i ljutnje. Sto ljutnje, pa zbog toga sto ranije nisam rodila bebu, sto ranije nisam sebi omogucila da taj trnac prostruji mojim telom. Cist materinski instinkt koji te automatski usmerava.
I taman kada je mleko krenulo da luduje ja moram na svirke, prvo pa musko. Prva svirka u Bg. Mesec i po dana njemu, ja klimava i rashivena... zasto tako brzo... pa morala sam, da nisam nikada ne bih otisla, nikada. U Bg, odlazim u wc i pocinjem da se izmazam, sto na pumpicu, sto rucno.. ne znam koliki je bio red ispred ko je cekao ko je odustao, ali ja sam prosipajuci mleko u lavabo plakala kao kisa, trnela od glave do pete, plakala sa glavom nagetom unazad da mi ne bi otisla sminka, a grudi bole... Vracam se za Ue, blizu 36 sati kasnije.. sa vrata se skidam, tusiram i uzimam dete da doji, kamenje na mestu dojki... ali on se bori i povlaci sve sto je zastalo u mlecnim kanalima.. a meni knedla u grlu, znam da cu tako morati i dalje. Prica se nastavlja, borba sa mlekom i dohranom, svirke, izmazanje i plakanje... moje mleko prestaje da ide.. I nije mi radost, sve veca i veca tuga me hvatala jer sam zelela da svoje dete sto duze hranim sa svojih grudi... svirka, tusiranje, beba, ja budna i noci i po danu samo da ga gledam i uzivam jer znam da ce na kraju i on odustati... razbijanje cvorova, moja radost kad ceo obrok bude od "domaceg" mleka... i sa 5 meseci... jednog dana... samo je odbio da sisa. Dosadilo i njemu da se muci a meni kao poraz. Mleka sam imala do njegove 2. godine. Do goidnu dana sam mu nudila u nadi da ce se pozeleti ali vec je tu bila i cvrsta hrana... sto bi se mucio, a mozda je prosto bio i zaboravio.
Opet, za mene iskustvo neprocenjivo, puno krivice koju ne mogu da odagnam od sebe, puno prepreka i moranja zarad egzistencije i to vrlo skromne u tom momentu... Ali slika bebca koji rukicama drzi svoje obraze i gricka, sa strane gledano, slika zene koja nista sem toga ne zeli u tom trenutku... otvorene oci za razumevanje prioriteta i istinske srece... i tih pet meseci, neopisivih za mene...