"Sestro molim Vas pozovite nekoga da mi pokaže kako da izmasiram grudi."
Dva dana posle prirodnog porođaja mleko je toliko nadošlo da nisam mogla da se snađem i nisam znala šta da radim. Prvi porođaj, prva beba, prvo iskustvo. Rana od porođaja i sve što ide uz to mi nije ostavljalo izbora osim da dojim ležeći. Na neki način na početku to je bila patnja, boli rana, bole leđa, bole laktovi, pazi da ne zgnječiš bebu, pazi da mu ne zapušiš nos, pazi da ne zaspiš... Mislila sam: "Bože šta je tu predivno"... Jedino sa čime sam se na svesnom nivou i u tom momentu slagala je činjenica da je to belo zlato jednom predivnom biću hrana i ljubav. Kada sam ostala trudna govorila sam: "Da, dojiću bebu do godinu dana ako budem mogla, to je optimum.", jer sam to negde pročitala. Želela sam da dojim. Volim prirodu. Nisam mogla ni da naslutim kolika je to sreća i radost. Sada kada beba ima 10 meseci svesna sam da je godina skoro proletela, a da ja u stvari nisam spremna da se odreknem dojenja, sreće i emocija koje su tu kada ga vidim kako mu se oči promene i usne razvuku u osmeh i kako skače od sreće svaki put kada mu kažem: "Ide cika (sika)." Kada me tako mali mazi po ruci, gleda u oči i smeje se od sreće i radosti. Zna da je to njegova hrana, ljubav, utočiste, maženje, podrška, bezbrižnost, uspavanka, igračka i da će sve biti uredu. Dojenje je posebna veza. Sto se mene tiče dojenje je najveći poklon koji možete dobiti ikada!