Ево мене опет. Већ сам испричала своје догодовштине о дојењу, али и сад имам нешто да кажем. Знате да прво дете нисам дојила- трудила сам се, али неки кажу недовољно. Са другим дететом сам решила да ту грешку исправим. Да, грешку. Чим се родио Оги, ставили су ми га на дојку. Нисам имала млека, али смо се мазили. Бабица ми је показала како да се наместим за дојење, да ми буде удобно. Онда је и њега наместила и он је почео да сиса. Нисам била сигурна да ли ће наставити и код куће, да ли ћу моћи да испуним све његове потребе. Опет морам да користим силиконске брадавице- ок, може. На сваки плач понуди му дојку - ок, може. Буди се на сат, сат и по времена - ок, може. Понекад морам да дам и дохрану, кад је гладан. Груди боле, млеко надолази, патронажна ме масира и упозорава на маститис. Измузавам се. Тако је прве две недеље док се не уходамо. Сад знамо све: кад је гладан, колико сиса, положај у коме нам је обома удобно. И право да вам кажем, дојење ме није пореметило. Радим све нормално, само сам мало више са бебом. И само ја могу да га нахраним, потребна сам му. Остали се играју са њим, љуљају га, воде га у шетњу, али знају да не смеју да иду много далеко - клопа се крчка и увек је топла и спремна за сервирање.