Devet ipo godina je proslo od mog susreta sa sinom i dojenjem..Bolna tacka..
U porodilistu nisu bili zainteresovani da ista pokazu,objasne..Carski rez,mleko krece malo kasnije,dohranjuju ga.Dolazimo kuci i krece borba i psihicka i fizicka koja je trajala mesec ipo.
Stavljam ga na grudi cesto,budi se,place.Bol u bradavicama je nesnosan,trpim,suze idu,ali on mora da jede.Majcino mleko je nezamenljivo ,pa makar ga bilo i par kapi.Stavljam vestacke bradavice,makar manje boli.On se i dalje cesto budi,place.Pocinjem da se pitam gde gresim.Dojenje treba da bude najlepsi deo majcinstva,a meni nije.Zar sam toliko losa majka,vec??Zamor,frustracije sustizu .Pretvaram se u osobu koja je stalno nervozna,ne uspevam da uzivam u drugim trenucima sa bebom,a trebala bih,brzo dobije krila i poraste ta mala bebica.Ta osoba vise nije bila dobra ni sebi ,ni okolini...Vrtim se u zacaranom krugu,zelim,zelim da dojim i dojim..Ali on se i dalje budi vrlo cesto,place na grudima,malo prinese mala svoja ustasca i jedeee.Hej,pa on jede,ali opet kratko.Zaspi.Kao da ga sada gledam u mom narucju ,onako usnulog i milog i shvatam da ja ne zelim vise da budem nervozna ,umorna i da zelim da uzivam u svakom sekundu provedenom sa njim.Uzimam dohranu i dajem ,da,dajem zamenu mom mleku,on pije i spava..Mnogo duze nego do sada..
Znam da nisam manje mama zato sto je moj sin pio od mesec ipo vestacko mleko.Znam da sam mu bitnija bila ja nasmejana i raspolozena,ali griza savest nikad nece proci,i sada je tu,u grudima i ovim suzama koje izdajnicki teku.
Ponekad sam bila i ljubomorna na mame koje doje.Bebica sisa,sa blazenim osmehom upucenim mami..Raste od maminog mleka,samo maminog.Zasto i ja to nisam mogla?Mozda sam kukavica,mozda sam trebala drugacije ..Jer,sve smo mi zene iste i date su nam dojke da hranimo nezna,mala bica..Ali ne snadjemo se svi isto u svemu tome..Mada,na kraju je i najbitnije da tom svillenkastom bebcu pruzimo ljubav,jer maminu ljubav ipak ne moze zameniti nista..


Osam i po godina posle sina stize nam i nasa devojcica.Rodjena ranije,sa tezinom od 2kg.Prvih dana bez mene i na dohrani.Ovog puta stavljam vestacke bradavice vec pri prvom sisanju.Porodiliste je drugo i ovde mnogo rade na pomaganju mamama pri dojenju.Sterilisu bradavice,daju savete,namestaju bebe na grudi,masiraju,pomazu u svakom smislu.Ja se trudim da ne razmisljam o prethodnom iskustvu i da mala mrvica dobija sto vise mog mleka.Daju joj dohranu posle svakog sisanja,suvise je slaba da izvuce dovoljno mleka.Posle dosta dana provedenih u bolnici stizemo kuci.Borimo se,i ja i ona da sisamo,sisamo..Na kontroli posle par dana nije mnogo dobila na tezini i opet krece agonija u mojoj glavi.Zasto opet??Zasto druge majke mogu da doje svoja mala bica,a meni ne uspeva?Suze,cesto prisutne..Trudim se da ne odustanem,u trenucima kad je lose napravim dohranu,ali ona i dalje sisa.Makar ovaj put nemam rane na grudima..Sisanje kod nje traje po vise od pola sata,zaspi,pa se stipkamo i budimo,ali sisamo.Pocinje da dobija na tezini,a ja pocinjem da uzivam u dojenju!Da,uzivam.Iako traje jako dugo taj osecaj dok ona zadovoljno i utesno jede ne moze nista da zameni.Da li ima ista lepse od site i zadovoljne bebe koja u majcinom narucju drema posle sisanja?Ne,nema.Majka zna koliko to znaci,i zna koliko se bori za te snene okice od prvog dana u stomaku.
Nadala sam se da cu dojiti makar do sestog meseca,ali mrvica je sisala tacno cetiri meseca.Iz nekog njoj znanog razloga pocela je da odbija sisanje.Da,i to tesko podnosim,ali ne zelim da se prepustim losim osecanjima.Prestajemo kada ona odluci :)
A i dalje se uspavljujemo u narucju,kao kada je sisala,i dalje uzivam u tim snenim okicama u kojima je ceo nas svet.Gde vidim i zvezde,i nebo i Sunce,gde je vatromet najlepsih boja.
Jer za taj vatromet zivimo i svaki dan sa tim nevinim bicima treba da nam bude okupan najlepsim bojama.