Jednog divnog februarski popodneva u naša srca se uselio on, Đorđe. Još dok je bio mala tufna imao je ime. Doneo je sa sobom ljubav i najveću nežnost. U sali dok se rađao nagovestio je da će sve sa njim biti lako. Porođaj bez bolova koji je trajao kao dlanom o dlan, bez epidurala i ostalih pomagala ali sa puno volje, verovatno i puno sreće i sa najdivniji timom Niškog porodilištu, doneo je njega.

Mekan kao paperje, sladak kao med, glasan kao medved, a gladan kao vuk. Nakon generalija i pregleda stavili su ga na grudi tu se umirio, mirisalo je na život, na divnoću na ljubav sa kojom smo ga stvarali. A njemu je mirisala mama, refleksno je onakav sanjiv tražio dojku. Doktor je rekao da je to u redu i da može da siki i da ostane kod mene dok se ušiva epiziotomija. I eto ga taj divan osećaj. Svi strahovi i luda razmišljanja nestali su. On siki a moje srce puno. Naravno da sam u trudnoći pročitala sve o dojenju i kvalitetu mleka, sve na šta sam naišla. Naravno da su postojale zebnje da neću imati mleka, a i ako imam da li će to njemu biti dovoljno.

Naravno da se nisam nadala da će biti tako lako. A bilo je. Prošli smo samo sa ragadama nekoliko dana, bez mastitisa, bez onog izmlazanja nakon svakog podoja, bez skokova. Samo maženje, uživanje, čista ljubav i zadovoljstvo. Trajalo je 13 meseci i bio je to najlepši period u mom životu.

Volela bih da sve mame imaju ovakvo iskustvo i želela bih da se zahvalim timu koji me je porodio na magičnom iskustvu i na tome što su dozvolili da beba siki odmah nakon porođaja, jer to je jako jako važno.