Govorili su mi često da dojiti bebu znači iskusiti nešto najdivnije na svetu. Često sam maštala o tome i čekala taj divan momenat. Čekala sam svih ovih neverovatno dugih godina dok sam sa mužem pokušavala da dobijem bebu, uz mnogo borbe, mnogo suza, vodila nas je neverovatna istrajnost i neopisivo jaka želja. Pre četiri meseca rodila sam mog malog anđela. Kada su mi je stavili prvi put na grudi, disale smo istim ritmom. Znala sam da je svaki naredni udah u mom životu dobio pravi smisao. Iscrpljenost je zamenila neverovatna euforija. Neprestano sam pitala sestre kada će je doneti na podoj. I sutradan su je doneli. Stavila sam je odmah na grudi, baš onako kako sam učila u školi roditeljstva. Znala sam da još nema mleka, ali da ću ga na taj način podstaći. Nisam ništa forsirala, samo sam mazila i ljubila moj život. Dan je prošao u čestitkama dragih ljudi u trenu i stigla je noć sasvim neprimetno. Grudi su mi otekle i znala sam da nešto moram brzo da preduzmem. Istuširala sam se toplom vodom i krenula sam sa laganom masažom. To nije bilo dovoljno. Moja cimerka iz sobe me je budila svakih par sati da se zajedno izmuzamo, ali grudi su bile sve napetije. Moja beba je imala žuticu i skoro uopšte nije sisala. Jako brzo je osećaj ogromne sreće zamenila prevelika briga. Nisam uspevala da razradim grudi, beba od iscrpljenosti nije mogla da povuče i osećala sam se tako nemoćno. Plakala sam neprestano i zapala u potpuno očajanje. Pitala sam se zašto su me lagali da je dojenje tako divno. U posetu mi je tog dana došla prijateljica koja je videla u kakvom sam stanju i kako je sama preživela mastitis znala je da je stanje kritično. Bacila mi je peškir u ruke i rekla: "Zagrizi". Upitno sam je pogledala i znala sam šta sledi, znala sam da ću je mrzeti i voleti beskrajno zbog toga, ali to je bilo neminovno. Zagrizla sam peškir, a ona je počela da mi masira grudi i da stiska bradavice. Bolelo je strašno, neizdrživo. Pocepala sam peškir zubima, plakala sam i mrzela sam je. Onda sam malo osetila olakšanje, mleko je poteklo. Pokazala mi je tehniku izmuzavanja, koju sam već hiljadu puta čula i gledala, ali nekako nije bilo isto kad je trebalo da se uradi u praksi. Beba je u sledećem podoju već po malo počela da vuče, jer sam znala kako da se pripremim pre njenog dolaska. Ubrzo smo izašle iz bolnice. Bila sam na oprezu i svaka tri sata sam je revnosno dojila, pa se nakon toga izmuzavala. Pitala sam se iz minuta u minut, kada ću se naspavati, kada će prestati da mi otiču grudi, kada će prestati da me boli kad beba halapljivo stisne bradavicu. Osim toga, beba je imala produženu žuticu, zbog nekog sastojka u mleku. Uveravali su me da je to sve u redu i da radim najbolje što mogu za svoju bebu. Držala me je ideja da radim najbolje što mogu za svoje dete. Neverovatno brzo je prošao prvi mesec i bebi je prošla žutica. Imala je dovoljno snage da izvuče svo mleko iz grudi, a ubrzo je počela i duže da spava noću. Na vidiku je moj oporavak, a beba je dobila snagu, počela je da dobija krofnaste pregibe na ručicama i nožicama. Sada ima četiri puna meseca i tri dana. Iz dana u dan je sve slađa i potpuno neodoljiva. Napetost u mojim grudima je potpuno splasla, spavamo celu noć. Kada se probudimo za jutarnji podoj, prvo dobijem osmeh, onda se malo gledamo. Ona nežno prihvati bradavicu i počne da sisa. Pruži ručicu da mi dohvati lice, a onda me uhvati za majicu ili stavi svoj palčić pored sike. Kada završi sa obrokom ponovo se nasmeje. Sada znam da su ipak bili u pravu, dojenje zaista jeste nešto najlepše u životu i istovremeno najbolje što mogu da pružim mojoj bebi.