Došla je kada su procvetale prve jabuke. Malena, pospana i najlepša beba koju sam videla...
Prvi dan posle carskog reza sam je videla na par minuta, u bolovima i umorna zahvaljivala sam Bogu što je sve proteklo kako treba. Onako umorna na krevetu dodirivala sam svoje grudi - ništa, prazne vreće...Nada da će krenuti mleko me nije napuštala, govorili su mi, stavljaj bebu, kako? Beba je sita i spava...Posle četiri dana osetim neopisivu težinu, bol i vrele dojke. Mleko! Hvala ti Bože! Donose mi bebu i dalje je nahranjena i pospana. Bol, bol, malaksalost...Grudi vreća kamenja...Agonija, na pragu sam mastitisa..
Moraš isprazniti dojke! Kako? Ne znam...Ažurne sestrice priskaču na pomoć, stiska jedna, stiska duga...bol neopisiva, duga, najduža noć na svetu, plač, suze. Ne odustajem! Sve ću učiniti za tebe, mila. Sutradan su je doneli gladnu i razbuđenu. Vuče, sisa, bori se da mami isprazni izmučene dojke, guta mleko. Neopisiva radost. Radost i bol u isto vreme. Ljubav koja trpi sve, koja je jača od boli ❤