Devojčica sa 12 godina počinje da oseća da se nešto sa njenim grudima dešava. Nešto je svrbi, nešto je tu tvrdo i liči na kliker. Iz medicinski enciklopedija o razvoju i raznih knjiga o razvoju tela saznaje da počinju da joj rastu grudi. Nije baš tako bila oduševljena gledajući oko sebe zene i devojke sa svojim grudima. Ovako je uživala da kad ode kod dede na selo kupi seno i skine majicu, da ne razmišlja o brushalterima i da ih kombinuje u skladu sa garderobom, dal će joj ispasti jedna od dojki dok igra fudbal, pliva ili spava. Kako su grudi i bradavice rasle, sve više počinju da se primećuju!!! Dok su ostale vršnjakinje pokušavale da što više istaknu taj deo svojih oblina i činile da one budu što veće i primetnije, ova devojčica je pronalazila razne načine da ih sakrije.

Zavojima, nošenjem muških majica, a kada bradavice postanu vidljive sklanjala se od ljudi. 16 Godina kasnije nastaje opet isto. Al sada sa novim životom u njenom stomaku. Gde raste jedna devojčica prćastog nosića, bucmastih obraza kao prasence (mangulica). Grudi svrbe, iz dana u dan su sve veće. Rastu kako bi proizvodile hranu za moju mangulicu. Čitam sve moguće članke o prvim znacima da ću imati mleka za bebu, da li se stvara mleko za bebu. Počinjem i negu grudi.

Jako brzo se čuo plač moje mangulice, a ubrzoooo su grudi još više narasle. A moja mangulica iako bucmasta nije imala snage da siki. Kreću prve brige! Okuplja se čitav tim. Majka, svekrva, sestra, snajka sve će da reše to. Svi se nagledaše mojih grudi!!! Beba plače, grudi do brade, majka pari grudi vrućom vodom i stiska ih ja vrištiiimmmmmmm, skupljam mleko na sve strane da bi beba imala da ručka dok sutra ne dođe patronažna sestra. Naša super women!!! Ujutru najavljuje svoj dolazak, a ja strepim. Moja mangulica je mirna. Naša super patronažna sestra objašnjava sve lepo suprug trči po veštačke bradavice i za tren oka moja mangulica je ručkala. Prava gozba i užitak za nju!

Da mogu da se vratim u svojih 12 godina bila bi ponosna na sebe što moje grudi rastu znajući da će jednog dana biti prava mala slast za jedno malo biće. Moja mangulica i ja smo se marljivo radile da fabrika radi i da se proizvodnja održi na nivou! Nekada sa teškoćom i bolom, suzama koliko sam umorna, al njen cok kad završi sa siska je me činio ponosom i sav umor odnese. Svaka majka ima mleka za svoje dete. Ne treba oko toga brinuti, samo biti spreman na nov period koji nam se dešava sa našim telom. Ono nam samo šalje znake. Majka i beba su tada najveći saradnici.

Ovaj konkurs me je podsticao da razmislim o dojenju i podstakao na priču. Gde sam shvatila koliko sam ponosna što sam hodajuća fabrika mleka. A moja mangulica dok ja pišem samo cokće, svoju popodnevnu dozu.