Naša priča je počela, kad je jedna mala mama rodila veeelikuu bebu. Veliku i gladnu bebu, tačnije. Ono što mali broj budućih mama zna, da je dojenje u početku jedna bitka, koju ne dobijaju sve mame, nažalost. Naročito teška bitka ako nemate pomoć i podršku u tim prvim danima bitke i podršku ako ne uspete, iako je to sasvim u redu.
Non stop sam dojila bebu, instinktivno, na zahtev, izbegavajući dohranu, ali ona je bila i dalje gladna a ja očajna i sa užasnim ragadama. Činilo mi se da svim mamama ide lakše nego meni. 1000 saveta a opet bez uspeha da zasitim bebu, još doktorica insistira da dajem i Ad posle podoja, što je u meni izazivalo strašnu grižu savesti. Nakon 3 meseca isprobavanja svih varijanti, mogućnosti, poza i konstantnog dojenja, traženja saveta od stručnih lica i bezuspešnog nuđenja ad mleka (jer beba nije htela ni da pipne flašicu), odlučila sam da odbacim sve osim isključivog dojenja. Koliko sam mogla i kad sam mogla, jer je to mojoj bebi bilo nešto najbitnije i najlepše na svetu, dojila sam. Uspela sam da prevaziđem svoja očekivanja, krize i strahove. Uspela sam, da bez obzira na to što sam se vratila na posao, radila od ujutru, dojila noću po 3,4 puta, ostanem dosledna svojoj nameri i dojim dok smo obe to želele, nekih 15 meseci. Nije možda dugo, ali za mene je bilo neverovatno i prelepo iskustvo.